|
“Buducnost Srbije” Autor: Dragisa Milovanovic Izdavac:
Dragisa Milovanovic
Lektor:
Tehnicki urednik i kompjuterska priprema:
BUDUCNOST SRBIJE (trece izdanje)
SADRZAJ:
4. Duhovni i moralni preporod Srbije
"Ni jedan narod ne moze se spasti sam odvajajuci se od drugih. Ili se spasavamo zajedno, ili zajedno propadamo". (Tagore Rabindranat)
Trudio sam se da jednostavnim recima i objektivnim cinjenicama prikazem mogucu buducnost Srbije. Pretpostavljena buducnost Srbije nije fikcija, vec moguca realnost koja proistice iz potencijala koji narodima Srbije stoje na raspolaganju. A da li ce se ti potencijali iskoristiti, uglavnom ce zavisiti od onih koji ce imati vlast. Pretpostavljena buducnost Srbije ima potporu i u primerima onih drzava koje umeju ispravno da koriste tranziciju. Upravo to i daje najvise razloga za veru u nasu bolju buducnost: ako su te drzave mogle da ucine da im danas postane puno bolje, nego sto im je bilo pre zapocete tranzicije, zasto ne bi moglo i nama da postane bolje? Pogotovo sto Srbija ima jos bolje mogucnosti za uspesne promene. Svakako, sve ovo napisano imace svoje opravdanje, ako se sa promenama zapocne na vreme i ako, kako se kaze, "pravi ljudi dodju na prava mesta".
Medju citaocima bice mozda i onih koji ne veruju da su Srbi u stanju da od svoje buducnosti ucine najbolje.
Kada sam se proslog juna jednog vrelog dana vozio taksijem kroz Beograd, pricljivi taksista je u toku razgovora zakljucio, "da Srbi kao narod ne vrede nista". Pitao sam ga koje je on narodnosti. "Ja sam cistokrvni Srbin", odgovorio je. "Onda ni vi, ni ja, posto smo Srbi, takodje ne vredimo nista", bila je moja primedba. U toku narednih nekoliko minuta voznje, taksista nije vise hteo da razgovara sa mnom.
Ako upitamo nekog poslodavca na Zapadu koji zaposljava radnike vise razlicitih nacionalnosti na istim poslovima (na primer, zidare), koji su mu radnici najbolji i koji mu donose najvece zarade, odgovor ce sigurno biti da su to nasi ljudi. Piscu je ovakva potvrda poznata iz vise licnih razgovora sa poslodavaca koji zaposljavaju i nase ljude. I sam pisac ovog teksta zaposljavao je veliki broj i nasih ljudi u svojoj kompaniji, kao i u jednoj multinacionalnoj organizaciji na Zapadu u kojoj je prethodno radio vise godina kao rukovodeci menadzer i koja je imala nekoliko desetina hiljada trgovackih zastupnika razlicitih nacionalnosti na istom poslovnom zadatku u dvadeset i osam drzava. Prema ostvarenim rezultatima, medju najboljima u duzem vremenskom periodu, pokazali su se nasi. Nase ljude bilo je lako organizovati, a bili su i vrlo vredni. Obe kompanije su imale dobru organizaciju rada, nudile su izvrstan motiv, omugucavale odlicnu zaradu i imale odnos pun uvazavanja prema zaposlenima.
*** Skoro u razgovoru, jedan moj poznanik sa setom se prisecao "lepih dana kada smo mogli da skoknemo do Trsta da bi jevtino kupovali". Upitao sam ga, sta misli, da li je Trscanima bilo potrebno da otputuju, na primer, u Austriju da bi tamo jevtinije kupovali? Bio je zbunjen mojim pitanjem i trazio je da ga objasnim.
Mislim da nece biti suvisno da navedem i reci velikog grckog filozofa Sokrata, zapisanih u Platonovoj "Drzavi" pre 2400 godina: "Kako ce jednom narodu u njegovoj drzavi biti, najvise zavisi od naroda samog".
Jedna od vecih prepreka za nas napredak, jeste nasa kolektivna inadzijska narav. Moracemo u vremenu koje je pred nama i nasu narav, to jest, nas odnos prema "ostatku sveta" da promenimo.
Evo dobrog vica o nasoj naravi.
Japanski naucnici su istrazujuci dosli do pretpostavke da na karakter nekih nacija, kao i na njihovo kolektivno ponasanje, vrlo veliki upliv ima tradicionalno alkoholno pice koje pojedini narodi generacijama koriste. Da se, naime, u nacionalnim alkoholnim picima nalaze nauci nepoznate supstance koje se prenose genima i koje uticu na kolektivni karakter i na kolektivno ponasanje naroda. Da bi se takva pretpostavka mogla i da proveri, japanski naucnici su resili da izvrse eksperiment sa belim misevima. Formirali su pet grupa sa po deset miseva koje su smestili u zasebne kaveze, nazvavsi svaku grupu imenom naroda prema nacionalnom picu. Prvoj grupi, "Skotlandjanima", dali su viski da piju. Drugoj grupi, "Francuzima", dat je konjak. Treca grupa, "Rusi", dobili su votku. Cetvrta grupa, "Japanci", pili su saki. Petoj grupi, "Srbima", data je sljivovica. Kada su posle dva sata naucnici usli u laboratoriju da vide dejstvo nacionalnih pica, Skotlandjani misevi su na ledjima cvrsto spavali i hrkali. Francuzi su vodili ljubav. Rusi su zagrljeni pevali "Ruskaja dusa". Japanci su se klanjali jedan drugome izgovarajuci "konniciva". Srbi misevi, svi do jednog, bili su poredjani na prednjoj strani kaveza, drmali sapicama ogradu i vikali na sav glas: "Gde su bre te macke da im j... majku!".
U Pozarevcu, D. Milovanovic Prvo izdanje ove knjige objavljeno je 04.10.1999. Drugo (dopunjeno) izdanje, 10.01.2001.
Ovaj tekst, kao predgovor trecem (elektronskom) izdanju, napisan je tri godine, cetiri meseca i devetnaest dana, od dana 06.10.2000. - pocetka promena u Srbiji.
Ljudi iz vlasti danas cesto koriste recenicu: "Tranzicija je bolan proces". Ta recenica je politicka floskula (prazna rec), koriscena da bi se opravdala nesposobnost. Ono sto danas snalazi gradjane Srbije, nije stanje "bolne tranzicije", vec bolesno stanje drustva, nasledje proslih vremena. Jednostavnije receno, danasnje stanje u Srbiji oslikava nesposobnost (ili nespremnost) nove vlasti da rascisti sa starim vremenima. Ako u "Recniku stranih reci" potrazimo objasnjenje za rec "tranzicija", naci cemo ovo napisano: "Tranzicija (lat.), znaci ono sto cini prelaz iz jednog stanja u drugo, na primer, zamena jednog privrednog sistema drugim, boljim, savremenijim". Prelazak iz losijeg u bolje stanje je pozitivan proces i kao takav ne moze biti bolan, jer je bol odraz negativnog stanja; na primer, ako neko ko je tesko bolestan, a svakim narednim danom se oseca sve bolje, za njega takva promena ne moze biti bolna, vec mu moze priciniti samo radost. Pogledajmo sta je ucinjeno, na primer, u Ceskoj za prvih tri godine njene tranzicije: donet je nov Ustav; dobrim delom je izvrsena denacionalizacija (vlasnicima vraceno oteto); izvrsena je potpuna racionalizacija drzavnog aparata; u privredu je ulozeno preko 2,5 milijarde dolara stranog kapitala; otvoreno je preko 80.000 malih i srednjih preduzeca; omoguceno je novih dvesta hiljada radnih mesta; ukinuta je birokratska administracija (sva potrebna "papirologija" u potpunosti je prilagodjena standardima Evropske Unije); najvecim delom izvrsena je privatizacija drzavnih preduzeca; uveliko se primenjivala lustracija (da ljudi iz bivse komunisticke vlasti ne vrse bilo koji oblik vlasti, iako je zvanicni zakon o lustraciji donet tek 1999.)... samo je deo onog sta je ucinjeno (na bolje) u prve tri godine ceske tranzicije. Na kraju trece godine tranzicije, u Ceskoj se bruto nacionalni dohodak po glavi stanovnika, sa ispod 2.000 dolara pre tranzicije, udvostrucio, na preko 4.000 dolara po glavi stanovnika. Danas u Ceskoj bruto nacionalni dohodak prelazi 10.000 dolara po stanovniku. U prve tri godine tranzicije, u Sloveniji i Madjarskoj je ucinjeno, u poredjenju sa Ceskom, jos i vise. Ako danas upitamo nekog Ceha, Slovenca, Madjara (one gradjane koji nisu nostalgicno-interesno vezani za vreme komunizma), da li su osecali "bolna stanja" tranzicije, sigurno nas ne bi razumeli, zato sto im je tranzicija svakim novim danom olaksavala zivot, poredjeno sa vremenom pre tranzicije. Uzgred, da se podsetimo, Ceska, Madjarska, Slovenija i jos devet drzava, 1.maja ove 2004. godine postace ravnopravne clanice Evropske Unije.
Zasto je u vecini bivsih komunistickih drzava tranzicija od pocetka bila uspesna? Politicke stranke, bez obzira na razlicitost njihovih politickih stavova, na samom pocetku promena sele su za pregovaracki sto i odredile sta je za njihov narod najbolje, odnosno, kojim putem treba da krenu njihove drzave. Takav dogovor postao je svetinja i niko se nije usudio od 1990. do danas, punih cetrnaest godina, da ga prekrsi.
Dozvolicu sebi i ovo da primetim: pre ukidanja Gvozdene zavese, 99% gradjana drzava istocnog bloka nije videlo Zapad; gradjani istocnog bloka imali su ekonomiju dirigovanu iz centra moci; imali su prakticno i dirigovan zivot, ziveci u stalnom strahu da ne budu optuzeni kao protivnici rezima; posle promene vlasti, nasledjena je propala ekonomija sa proizvodnim drzavnim preduzecima zastarele tehnologije; vecina gradjana bivseg komunistickog bloka, u pravom smislu reci, nije razlikovala ispravno od neispravnog; progoni i hapsenja bili su redovna praksa; Madjarska 1956. i Cehoslovacka 1968, godine, prosle su kroz burne narodne pobune - i najgore, za stvarne gospodare sve drzave istocnog bloka, imale su vojnu silu SSSR-a - za razliku od nas koji smo ziveli u liberalnijem komunizmu, slobodno putovali po svetu, imali moderniju privredu, bolji zivotni standard i nismo imali Ruse za gospodare.
*** I kod nas je neposredno posle promene vlasti, medju politickim strankama napravljen zajednicki dogovor, da nesto postane bolje: na prvom zasedanju nove Savezne Skupstine, izglasana je duplo veca poslanicka plata.
Molim citaoca, da pre nego zakljuci da je zemljama koje su sprovele uspecnu tranziciju bilo lakse nego nama, posto nisu imale Milosevicevu vlast, ratne sukobe, bombardovanje i drugo, procita ovu knjigu do kraja i tek tada da donese objektivan sud o nasoj tranziciji.
Pisac ovih redova veruje da Srbija u doglednoj buducnosti moze da postane drzava kao sto su to danas i druge razvijene drzave Evropske Unije. Ovakvo optimisticko verovanje u nasu buducnost, odredjeno je ciniocem da se nalazimo u vremenu kada smo okruzeni odredjenim procesima u Evropi i da bi sprecavanje bilo kog evropskog naroda da postane napredno drustvo, izazvalo reakciju koja bi dovela u pitanje i demokratski opstanak cele Evrope. Naredni tekst dace i potvrdu za ovu tvrdnju. Osim toga, ne postoji ni zavera protiv Srba, kao sto ne postoji ni necija zelja da budemo "iskorisceni", "unazadjeni", ili da se ucini nesto slicno sa nama.
U danasnjoj Evropi ne mogu vise da postoje izolovana ostrva - drzave. A biti izolovan, to jest, "Da se niko ne mesa u unutrasnje stvari jedne zemlje", jeste san svakog autokrate. Setimo se Enver Hodze i Albanije. Pitanje je, da li bi Enver Hodza mogao da vlada onako kako je vladao toliko godina, da je Albanija bila otvorena prema svetu i da nije bila namerno iznutra izolovana.
Posle raspada komunistickog bloka, drzave Evrope postale su primorane da se ujedine iz vise razloga, koje je nametnuo nagli razvoj tehnoloske civilizacije; ekonomski, ekoloski i demografski razlozi su najvidljiviji[1]. I zbog najbitnijeg razloga - u ujedinjenoj Evropi ne smeju vise biti ni pretnje, ni uzroci, ili povodi koji dovode do ratova.
Evropa, odnosno narodi koji je cine, postavili su ne samo svojom namerom, vec svojim procesom razvoja nuznu granicu iznad koje Evropa (i Srbija u njoj) mora da postoji. Ta granica koju su dostigle sve zemlje zapadne Evrope, a prihvatile kao svoj cilj bez izuzetka i sve ostale evropske zemlje, zove se DEMOKRATIJA[2], odnosno, demokratizacija drustva. Svrha demokratizacije svih evropskih naroda je da iz takvog drustvenog sistema proizadje ono najvaznije - DEMOKRATSKA SVEST LJUDI. Takva svest znaci, da u Evropi nece moci vise da postoje apsolutne i totalitarne vlasti, diktatura neke ideologije, izrabljivanje naroda, beda, zivot bez dostojanstva i strah od buducnosti - sve ono lose sto je postojako u Evropi i sto jos uvek u pojedinim evropskim drzavama postoji. Nestajanjem takvih zala, nece vise biti ni ratova. Naime, ne sme vise biti svega onog sto coveka umanjuje da bi bio ono sto mu je prirodnim postojanjem odredjeno da bude - stvarno najvecim od svih stvorenja na Zemlji.
Evolucija ljudske svesti i materijalni razvoj covecanstva, kao i nuznost koji je tehnoloski razvoj nametnuo (ekoloski i demografski problemi, kao i ekonomska preraspodela), zahtevaju da 21. stolece postane stolece obzira prema drugima i da nestanu izrazena ekonomska i druge razlike izmedju naroda i nacija. Novi milenijum, zapravo, MORA DA ZAPOCNE vekom duhovnog i suptilnog (osecajnog) razvoja covecanstva. Ako covecanstvo ne bi u bliskoj buducnosti takvo postalo, onda covecanstvo nema sanse ni da opstane - unistice vrlo brzo samo sebe. Znaci, cilj evropske i svetske integracije, koja se mora u doglednoj buducnosti ostvariti, nije stvaranje nekog "Novog svetskog poretka" kao "medjunarodne zavere mocnih i bogatih", vec prirodni proces evolucije covecanstva. Svaka druga prica je zastita nekih trenutnih interesa, ili opsesivni opurtunizam. Uzgred, ako bi i postojala "zavera mocnih i bigatih", pisac ove knjige cvrsto veruje u Vise Postojanje koje tako nesto nece dozvoliti. Uostalom, u ljudskoj istoriji stalno su se javljali oni koji su zleli neki "Novi poredak", ali im se zelje nisu ostvarile; planeta Zemlja ce ici putem, koji je za nju odredjen.
Sigurno da jednu sveobuhvatnu integraciju covecanstva nije jednostavno sprovesti. Na putu ce stajati, izmedju ostalog i pojedinacni egoisticni interesi, po onome: "Posle mene potop".
*** Kriticara demokratskog uredjenja uvek je bilo u ljudskom drustvu, od anticke Grcke do novije istorije. Pristalice "vladavine cvrste ruke" zagovarali su autokratiju[3], apsolutizam, despotizam ili nesto slicno. Kroz istoriju je bilo i nasilne zamene postojecih demokratskih uredjenja takvim (drugim) oblicima vladanja. Vladavina "cvrste ruke" imala je po pravilu za narode koji su bili pod njom vrlo tragicne posledice. Ti narodi bili su uvlaceni u ratove, gradjanske ratove, revolucije, dozivljavali su izolaciju, nizak zivotni standard i progone. Iz najnovije istorije autokratska drustvena uredjenja poznata kao fasizam, komunizam i srpski model otpora celom svetu, tipican su primer stradanja naroda - a ciji su ideolozi bili ogorceni protivnici zapadne demokratije i "bezobzirne kapitalisticke eksploatacije".
Demokratsko drustveno uredjenje je drustveni sistem koji je nastao iz ljudske kolektivne evolucije. Zapravo, demokratija se javila kao prirodan i spontan drustveni proces koji je nastao sam po sebi razvojem ljudske svesti, za razliku od razlicitih ideologija i filozofija koje poticu iz svesti pojedinaca. Ti pojedinci su svoju ideologiju, kao zamisljene oblike drustvenog uredjenja, uglavnom nasilno nametali i sprovodili. Tako nastali politicki sistemi nisu mogli u ljudskom drustvu dugo ni da opstanu, upravo zato sto nisu bili prirodni i spontani drustveni procesi. Tako nametnuti drustveni sistemi - ideologije iz novije ljudske istorije jesu marksizam (iz koga su proizasli lenjinizam, staljinizam, maoizam, titoizam, Kastrov kubanski model) i ideologija nacionalsocijalizma, odnosno fasizma. Isto vazi i za svaki oblik izrazenog nacionalizma.
I pored svih nedostataka i istine da je demokratsko drustveno uredjenje, kao sto je ovo u savremenim zapadnim zemljama, jos uvek daleko od drustvenog uredjenja u kome postoji pravicna preraspodela i najbolja pravda, ostaje cinjenica, da u svom drustvenom razvoju, za sve vreme ljudske istorije, covecanstvo do sada nije iskusilo, kolektivno gledano, bolji oblik drustvenog sistema od oblika demokratije kakva je ona u danasnjim razvijenim zemljama.
*** Da bi Srbija opstala i postojala kao drzava, mora da ispuni dva uslova koje Ujedinjena Evropa postavlja: da se izvrsi potpuna demokratizacija drustva i ukljucivanje Srbije u sve evropske tokove. Postavljeni uslovi o takvim nasim nuznim promenama nisu "zavera protiv srpskog naroda", vec su, kao sto je receno, proces razvoja evropske civilizacije. Uslovi o nasim promenama prestali bi da vaze jedino ako oni koji to od nas traze (sve zemlje Evrope!) u nekoj opstoj kataklizmi sami prestanu da postoje. Tada bismo i mi, svakako, prestali da postojimo - jer bi nestalo i Evrope. To je malo verovatno i zato mozemo da biramo: hocemo li da nase zivotne tokove podesimo sa tokovima Evrope, ili da verujemo da smo jedini ispravan narod (drzava-ostrvo) u Evropi koji se drzi nekog svog, posebnog puta. Takav drugi put je nepoznat. Jednostavno ne postoji. Promene koje od nas zahteva Evropa moraju se dogoditi i ma koliko se, kolektivno ili pojedinacno, opirali promenama, one ce se u buducnosti narodima Srbije desiti - ili ce Srbija prihvatiti promene da bi postala priznata drzava Evropske Unije, ili ce nam Evropa nametnuti protektorat, slican onom u Republici Srpskoj. U vremenu pred nama ostaje nam da izaberemo, ili prvi ili drugi put. Treceg puta nema.
Sadasnje i buduce zemlje Evropske Unije moraju da imaju medjusobno usaglasene ekonomske i druge sisteme, a one drzave koje to jos nisu u potpunosti postigle, na tome uzurbano rade. Da bi i Srbija mogla da funkcionise sa zemljama u Uniji, to jest, da bi mogla da se prikljuci Uniji, morace svoj politicki, pravni, privredni, finansijski, skolsko-obrazovni, kao i sve ostale drustvene sisteme, da potpuno prilagodi tekucim sistemima Unije. Prakticno to znaci, da ce sve svoje postojece sisteme, ovakvi kakvi su danas, Srbija morati iz korena da menja. Taj proces nije jednostavan i on moze da traje krace ili duze vreme. Od brzine ucinjenih promena zavisi i kada ce Srbija biti primljena, prvo za pridruzenog clana, a kasnije i kao ravnopravni clan Unije evropskih zemalja. Od brzine promena, odnosno od duzine vremena koje je potrebno da se izvedu promene, zavisi i kada ce gradjani Srbije poceti da uzivaju prave blagodeti nove demokratske Srbije.
"Vlast je kao krcma; iz nje retko ko izlazi trezan". (Nemacka poslovica)
Koliko ce proces promena jedne zemlje biti dug dok ne postane demokratska i ekonomski razvijena prema zahtevima Unije, zavisi prvenstveno od vlasti koja taj proces sprovodi. Zapravo, ZAVISI OD LJUDI koji sacinjavaju takvu vlast. Procesi koji vode do demokratskih i ekonomskih promena u jednoj zemlji nazivaju se TRANZICIJA[4].
Neke drzave su najvaznije procese u tranziciji prosle za samo par godina, neke nesto duze, a pojedine prolaze kljucne procese tranzicije jos uvek, vise od deset godina sa puno muka. Objasnimo ovo poblize kroz konkretne primere.
Rusija, Belorusija, Ukrajina i Rumunija, naglim raspadom totalitarnog komunizma i u zbrci koja je tada nastala, dobile su na vlasti ljude koji nisu umeli (ili nisu hteli) da izvrse sve potrebne reforme da bi razvoj njihovih zemalja krenuo na bolje. Zato se i tranzicija u tim zemljama odvija usporeno i sa puno problema. U nekim od tih zemalja, zbog odugovlacenja da se sprovedu najvaznije reforme, kriminal je porastao do nevidjenih visina, a korupcija najvisih politickih krugova uzela je veliki zamah. U pojedinim se vlast izrodila u totalitarnu. Nasuprot njima, u Madjarskoj, Ceskoj, Slovackoj, Poljskoj, Sloveniji, Litvaniji, Estoniji (u poslednje vreme i Bugarskoj, Makedoniji, kao i u Hrvatskoj[5]), nosioci vlasti pristupili su i pristupaju bez odugovlacenja korenitim promenama.
Pametni potezi omogucili su pojedinim od spomenutih drzava da postanu pridruzeni clanovi Unije sa svim povlasticama koje takav status donosi. Naravno, to se odrazilo i na njihov razvoj. Na primer, Madjarska, Poljska i Ceska imaju danas preko 8.000 dolara nacionalnog dohotka po glavi stanovnika, dok kod Slovenaca ta cifra prelazi 11.000 dolara, sa tendencijom stalnog rasta zivotnog standarda kod svih. Radi jasnije slike porasta zivotnog standarda, navedimo da je kod drzava koje brzo sprovode reforme, pre nego sto se pristupilo promenama, drustveni bruto produkt po glavi stanovnika (onaj stvarni) iznosio izmedju 1.900 dolara kod Poljaka, Madjara i Ceha, do 2.800 dolara kod Slovenaca. Slovencima, Poljacima, Madjarima i Cesima je, dakle, za poslednjih osam godina zivotni standard porastao cetiri puta! Ove ce zemlje, najverovatnije, do 2005. godine postati i ravnopravne clanice Evropske Unije.
Sva dogadjanja koja se desavaju zemljama u tranziciji, dobra su iskustva za uporedjenje i za ucenje. Pruza se mogucnost narodu Srbije da dobro promisli koga ce izabrati da na najbolji nacin sprovede korenite promene i svoj narod uvede u Evropu. U suprotnom, ako novi ljudi ne budu pravi, Srbija ce imati tezak put do svog potpunog ekonomskog i sveopsteg oporavka, na primer, kao sto ga danas imaju Rusija i Belorusija.
Jedan od osnivaca politicke opozicije kod nas, univerzitetski profesor i opozicioni prvak, jednom je prilikom privatno izjavio da u nasoj politickoj stvarnosti ima dosta njih koji bi dolaskom na vlast, ne samo pokupili novac iz nacionalnog trezora, vec ako mogu da ponesu sam trezor i njega bi odneli sa sobom. Ovakva izjava zvuci kao sala, ali ako se samo malo razmisli i prizovu secanja, simbolika trezora postaje jos kako ozbiljna.
Koji su to i kakvi moraju biti politicari koji ce omoguciti Srbiji ispravan i brz oporavak?
Oni koji ce nas uvesti u evropsku Srbiju, moraju svojim osobinama da budu slicni ljudima koji su dolaskom na vlast, svoje drzave koje su imale velike probleme ucinili danas postovanim u svetu. Te politicke licnosti iz savremene evropske istorije jesu: spanski kralj Karlos, bivsi poljski predsednik Valensa, slovenacki predsednik Kucan, ceski predsednik Havel i svi ostali koji se danas bore da njihove zemlje uzivaju demokratske blagodeti. U najbitnijim vremenima za svoje drzave, ovi drzavnici su svojom mudroscu, znanjem, dovitljivoscu, svojim nacinom zivota, a iznad svega ljubavlju prema svom narodu, odredili sudbinu svojih drzava. Pomenute politicare, kao primere drzavnicke sposobnosti, navode istrazivaci savremenih zbivanja iz raznih politickih instituta u svetu. Analitickim pristupom razmatranju uslova kroz koje su pomenute savremene politicke licnosti prosle i jos prolaze, istrazivaci se slazu u zajednickom zakljucku da ti drzavnici ne bi doveli svoje drzave do njihove sadasnjosti, da ne poseduju najvaznije (najbitnije) osobine politicara, onakvog koji moze da iznese promene: - Poseduju mudrost i umesnost u diplomatiji. - Ostavljaju snazan utisak na svoje sagovornike, kao obrazovane i iskrene osobe. - U zivotu nisu ni najmanje kompromitovani, ni pre, ni za vreme bavljenja politikom. - Imaju jasnu uspesnu biografiju; pokazali su odredjenu vrednost kroz prethodni profisionalni rad. - Svojim izjavama i postupcima odaju poverenje; pokazuju stvarnu ljubav za svoj narod.
Ako se malo pazljivije posmatra geografska karta savremene Evrope, pasce u oci da se stari kontinent sastoji iz sasvim malih, manjih, srednjih, vecih i velikih drzava. Prakticno ih ima svih velicina. Onaj koji se interesuje za evropska zbivanja, zakljucice da je razlika u kvalitetetu zivotnog standarda stanovnika najvecih i najmanjih drzava razvijenog dela Evrope mala, ili vrlo mala. Sa malo vise interesovanja, primetice se da manje drzave po teritoriji i po broju stanovnika imaju i manje socijalne i ekonomske probleme. Sasvim male drzave, Monako, Luksemburg i Lihtenstajn, navode se kao primeri kako njihovi zitelji zive u izobilju. Manje drzave, kao Svajcarska, Belgija, Danska, Holandija, Austrija, postale su poslovicne zbog visokog zivotnog standarda svojih stanovnika. Interesovanje za drzave Evrope donosi sledeci zakljucak: dobrobit jednog naroda u jednoj drzavi ne zavisi od njene velicine, vec od toga kako je ta drzava ORGANIZOVANA. Malo vise interesovanja za drzave Evrope pokazace da je do ekonomskog blagostanja naroda razvijenih drzava doslo samo ZAHVALJUJUCI NJIHOVOM DEMOKRATSKOM UREDJENJU. I kao krajnji rezultat interesovanja za evropske razvijene zemlje, nastace sledeci zakljucak: drzave sa parlamentarnom monarhijom imaju najvecu socijalnu i ekonomsku stabilnost.
Za vrlo razvijene zemlje Evrope vaze Svedska, Norveska, Danska, Velika Britanija, Holandija, Belgija, Luksemburg, Monako, Lihtenstajn i Spanija. Sve one imaju isto drzavno uredjenje. One su parlamentarne monarhije.
U Ustavima navedenih zemalja stoji zapisano, da ako narod ne zeli vise da ima na celu drzave monarha, jednostavnim referendumom moze da ga ukine i da monarhiju zameni republikom. Vecini stanovnika tih drzava ne pada na pamet da tako nesto urade, iz jednostavnog razloga - imaju dokaza da je parlamentarna monarhija najbolji (do sada pokazani) demokratski sistem. Ti narodi to znaju, ne samo zbog blagodeti takve demokratije koje uzivaju, vec zato sto mogu da uporede svoj politicki i socijalni mir sa politickim dogadjanjima u zemljama koje nisu monarhije.
Parlamentarna monarhija u sustini je jednostavna forma drzavnog uredjenja. Jednostavnija je u svom ustrojstvu i funkcionisanju od republikanskog demokratskog uredjenja. Totalitarni sistemi vlasti, koji sebe zovu demokratskim, nemaju niceg zajednickog sa stvarnom demokratijom, posebno sa parlamentarnom monarhijom. To su dve potpune suprotnosti zbog prava koja imaju njihovi stanovnici. Sam naziv - parlamentarna - oznacava da parlament u takvim drzavama ima svu vlast. To znaci, da samo vecina moze da donese neki zakon. Nema neprikosnovenih pojedinaca, predsednickih velicina, licnosti sa autoritetom vlasti i slicnog. Monarh, odnosno kralj, samo je nacionalna, protokolarna institucija koji ne sprovodi nikakvu izvrsnu vlast. Osim, sto je velika retkost, kada ima arbitraznu ulogu izmedju zavadjenih politickih stranaka. Jedino je tada njegova rec poslednja. Dolazak kralja na presto putem nasledja, garantuje da nece biti politickih gresaka u izboru vodje drzave, kao i da ce i politicka borba stranaka za ulazak u parlament biti u granicama dozvoljenog. Takodje, pravo nasledja celnog coveka drzave garantuje da u takvoj drzavi, pogotovo u savremenom svetu, ne moze doci do vecih politickih nemira, do gradjanskih politickih sukoba, ili do gradjanskog rata. U parlamentarnim monarhijama ima najmanje politickih afera, a birokratija, korupcija i mito skoro su nepoznati. Parlamentarnu monarhiju cini vise institucija, od kojih je jedna i sam monarh. Izvrsnu vlast cine parlament i njegov izvrsilac, predsednik vlade. Predsednik vlade postavlja svoje ministre posle konsultacije sa kraljem. Za mesto u parlamentu na slobodnim izborima ucestvuju kandidati politickih stranaka koje imaju stvarno uporiste u narodu i koje po zakonu moraju da imaju odgovarajuci broj clanova i najvaznije, da su njihovi politicki programi garantovano u interesu naroda, a ne u interesu same politicke stranke. Vlada je odgovorna pred kraljem i parlamentom za vodjenje spoljne i unutrasnje politike. Monarsi u parlamentarnim monarhijama prakticno se ne mesaju u poslove vlade, iako imaju ustavno pravo, u slucaju politicke krize, da raspuste i parlament i vladu. Tako se nesto u novije vreme parlamentarnim monarhijama u Evropi jos nije dogodilo. Kralj je po prirodi svog polozaja, jer njega niko ne bira niti postavlja, politicki neutralan. On ne podrzava ni jednu politicku stranku da bi ova dosla na vlast. Njegov jedini interes je blagodet drzave koju on predstavlja. To proistice iz toga, jer se on kao poglavar jednog naroda oseca isto kao jedan domacin u svojoj kuci. Parlamentarna monarhija se zbog svog ustrojstva pokazala za poreske obveznike i kao najjeftinija drzavna organizacija. Monarh od drzave dobija ograniceni budzet (apanazu) za svoje drzavnicko funkcionisanje i za svoje licne potrebe, a cije povecanje moze uslediti u svim situacijama, samo uz dozvolu parlamenta. Na primer, srpskom kralju Petru I parlament nije odobrio iz drzavne kase pomoc koju je kralj trazio da bi zavrsio svoju zaduzbinu, crkvu na Oplencu. Crkvu je kralj Petar I morao da sagradi iz privatnih donacija i sopstvene ustedjevine, iako je crkva bila i namenjena narodu. Takodje, svedski kralj Gustav, iako ima i dobro uhodani porodicni biznis, po svom bogatstvu ne spada ni medju sto najbogatijih u Svedskoj. I naravno, na svoju zaradu placa porez kao i svaki drugi gradjanin Svedske. Slicno je i sa vecinom drugih monarha Evrope. Sa svim pratecim troskovima svog polozaja, kralj ne kosta svoju drzavu mnogo - iako je on za uzvrat garant najboljeg oblika demokratije, kao i najboljeg oblika drzavnog ustrojstva. Danas ima dosta republika gde pojedini predsednici svoj narod kostaju vise nego da ta drzava izdrzava i tuce kraljeva[6]. I sam drzavni aparat parlamentarne monarhije poreske obveznike staje jevtinije nego uobicajeni republikanski sistemi. Monarhija zahteva umereni broj poslanika, odmeren broj ministara i manje drzavnih sluzbi. Nema ni delova drzave koje imaju svoje autonomije (moguce su regije) sa svojom skupom vlascu. Parlamentarne monarhije nemaju takozvane "unutrasnje neprijatelje", tako da i unutrasnja bezbednost manje kosta. U parlamentarnim monarhijama lokalnu vlast biraju njeni gradjani i imaju svu slobodu odlucivanja da odrede svoju lokalnu politiku, uticuci tako na svoju dobrobit. Spoljna politika takvih drzava je miroljubiva i civilizovana, tako da i izdaci za stajacu vojsku nisu visoki.
Parlamentarnu monarhiju odlikuje demokratija sa svim njenim vrednostima. U njoj su, na primer, pred zakonom svi jednaki, racunajuci i samog kralja. I za to postoje mnogi jasani dokazi, ima ih i u nasoj istoriji. U arhivu pozarevackog Okruznog suda cuva se presuda u kojoj je kralj Aleksandar I izgubio spor sa jednim seljakom iz sela Neresnice kod Kuceva. Naime, domacin iz Neresnice tuzio je kralja cije je preduzece imalo koncesiju na eksploataciju zlata iz reke Pek, da mu je uzurpirana njiva pored reke zbog poslova kraljevog preduzeca. Kralj je morao, po sudskoj presudi, da plati i stetu i buducu nadoknadu za koriscenje njive. Postoji i prica da je kralj Aleksandar I izgubio i sudski spor sa vlasnikom jednog vinograda na Oplencu.
Srbija je jedina drzava sa republikanskim uredjenjem u Evropi (verovatno i u celom svetu) koja ima zakonitog naslednika prestola iz medjunarodno priznate kraljevske dinastije. Za razliku od drugih kraljevskih naslednika prestola u egzilu, na primer Bugarske i Rumunije, srpska dinastija Karadjordjevic nije istorijski kompromitovana. Ona je od svih demokratskih drzava sveta priznata, a zbog svojih istorijskih zasluga i vrlo je uvazena. Osim ovoga, srpski dinasticki naslednik princ Aleksandar II u kraljevskim porodicama Evrope ima i rodjake.
Dobri poznavaoci politickih prilika u Hrvatskoj i u drugim zemljama u tranziciji, tvrde da bi ti narodi bili presrecni da mogu da imaju priznatu kraljevsku dinastiju i legitimnog kralja, zbog navedenih vrednosti drzavnog uredjenja sa parlamentarnom monarhijom i zbog njihovog brzeg izlazenja iz same tranzicije.
Ako bi Srbija postala parlamentarna monarhija, pored svih prednosti koje svojim gradjanima takav demokratski sistem daje, Srbija bi dobila brze i medjunarodno priznanje i znacenje. Onakvo kakvo joj je ranijih vekova i pripadalo. Osim toga, iskompromitovani i neodgovarajuci naziv Jugoslavija (gde su ostali Juzni Sloveni?) mogao bi biti zamenjen imenima dva bratska naroda koji bi preko samog naziva i ustrojstva drzave iskazivali svoju i drzavnu i nacionalnu jednakost. Nasa nova drzava mogla bi da se zove Kraljevina Srba i Crnogoraca - ako Crna Gora prihvati zajednicku drzavu. Ukoliko crnogorski narod ne zeli zajednicku drzavu i zajednickog kralja, ostaje cinjenica da ce putna isprava na kojoj stoji zlatnim slovima utisnuto - Kraljevina Srbija, omoguciti svom vlasniku kada putuje po svetu da mu se kod pokazivanja pasosa iskazuje uvazavanje. Sa takvim imenom i ulazak Srbije u zajednicu Evrope bice brzi, a srpski narod lakse ce povratiti i svoj ugled, koji je u godinama zla izgubio. Pored svih prednosti koje daje ustrojstvo parlamentarne monarhije, imamo i licnost samog naseg kralja[7], ugled koji uziva i znacajne rodjake koji ce ga podrzati i pomoci.
Spanija se posle smrti diktatora Franka 1975. godine nasla na granici novog gradjanskog rata. Nikakvi parlamentarni izbori ne bi mogli da rese decenijama postojece suprotnosti izmedju republikanaca i frankista. U tim sudbonosnim trenucima, povucen je jedan od najmudrijih poteza u celoj spanskoj bogatoj istoriji. Naslednik spanskog prestola, kralj Karlos, jednostavno je postavljen na presto (bez prethodnog referenduma). Od tada u Spaniji i republikanci i frankisti zive u miru. I zadovoljni su. Imaju i razloga. Od drzave na dnu razvijenosti zemalja Zapadne Evrope sa ispod 3.000 dolara po glavi stanovnika (priblizno kao u tadasnjoj Jugoslaviji), sa velikim dugom prema inostranstvu i sa preko dva miliona svojih gradjana na radu u evropskim zemljama i u svetu, danasnja Spanija sa preko 15.000 dolara po stanovniku i bez svojih gradjana koji odlaze da rade po svetu (sada ih i sama angazuje iz raznih zemalja), spada u razvijene zemlje starog kontinenta. Spanci se redom slazu da je prosperitet drzave poceo od onog dana kada je kralj Karlos dosao na kraljevski presto.
Obican gradjanin ne razmislja o oblicima demokratskih uredjenja, sve dok mu je u njegovoj drzavi dobro. Ali, ako se gradjanin zaista upozna sa tim kakva je koja demokratija (jer i medju njima postoje razlike), iako vec dobije mogucnost da bira izmedju dva dobra, onda je logicno da ce izabrati ono sto je bolje i sto mu najvise odgovara. Zato je i napisano ovo poglavlje o parlamentarnoj monarhiji.
*** Koliko je parlamentarna monarhija svojim ustrojstvom racionalnija drzavna tvorevina (manje kosta svoje gradjane) u poredjenju sa republikanskim uredjenjem, posluzimo se primerom koji nam namece sadasnje republikansko drzavno ustrojstvo Savezne Republike Jugoslavije. Danas Jugoslavija ima u Srpskom parlamentu izabranih 250 poslanika, u crnogorskom 78, u vojvodjanskom 119 i u saveznom parlamentu, u oba Doma, 178 - sto ukupno cini 625 poslanika. Svi oni primaju plate kao poslanici, dnevnice i druge novcane dodatke; imaju i razne privilegije - i naravno, sve njih placaju porezima i drugim nametima najvecim delom gradjani Srbije. Pored ovog broja "poslanickih polozaja", jugoslovenski republikanski drzavni aparat cini glomazna administracija dve federalne i jedne autonomne jedinice, kao i administracija savezne vlade; na "platnom spisku" su i preko 40 ministara sa svojim zamenicima, sekretarima, sefovima kabineta, naravno i zasebnim ministarstvima koje cine placeni sluzbenici (sa privilegijama), kao sto raspolaze i skupim "masinskim parkom" (automobili, helikopteri i drugo). Tako glomazni drzavni aparat sa svojim zahtevima ne moze jednu drzavu da ucini ekonomski stabilnom, kao sto ni jedno preduzece ne bi nikada moglo uspesno da posluje ako bi imalo preveliku i skupu administraciju.
Pored velikog broja poslanika, ministara, njihovih zamenika, potpresednika vlada, predsednika skupstina (ima ih cetri), njihovih potpredsednika, sekretara i drugih sluzbenika (vise hiljada), iz budzetu drzavne administracije Srbije placaju se i nacelnici okruga sa svojim personalom (ovi, u pravom smislu reci, nemaju sta da rade); postoje i opstinski odbornici u Skupstinama opstina, vise hiljada njih, koji doduse ne primaju plate, ali zato na druge nacine kostaju gradjane. Zatim, postoje "Direkcije za uredjenje gradskog zemljista" sa vise zaposlenih, kao i razni "Upravni odbori" sa placenim funkcijama - sve ovo, po nacelu kako postoji kod nas, nepoznato je u drzavama stvarne demokratije.
Holandija koja je parlamentarna monarhija i koja ima za preko cestt miliona stanovnika vise od Savezne Republike Jugoslavije (ima oko 14 miliona stanovnika), u svom Parlamentu, u oba doma, ima 225 poslanika i u drzavnom aparatu 16 ministarstava. Ukupan broj zaposlenih u ukupnoj vladinoj administraciji iznosi oko 700 lica.
Ako bi se prema broju poslanika, broju ministara i broju zaposlenih sluzbenika u drzavnoj administraciji, odredjivale potencijalne mogucnosti jedne drzave, Srbija bi sama (bez poslanika i ministara Crne Gore) sa ukupnim brojem od 547 poslanika, preko 30 ministraa i vise hiljada zaposlenih i koje placaju iskljucivo gradjani Srbije, sigurno odavala utisak najmanje dvostruko bogatije drzave od Holandije. Ali, stvarnost je drugacija. Holandija ostvari godisnje za preko OSAMDESET PUTA veci drustveni bruto produkt, nego sadasnja cela Jugoslavija. Uzgred, holandskoj vladi na raspolaganju stoje 4 automobila, svedeskoj vladi 3, danskoj 3 (sve ove drzave su parlamentarne monarhije). Koliki je masinski park ukupne jugoslovenske drzavne administracije, malo je onih koji ce moci da daju (tacan) odgovor.
Srbija sa zvanicnom teritorijom od 88.361 kvadratnim kilometrom (zajedno sa Kosovom koje ima 10.887 kv.km.) i sa oko 7.500.000 stanovnika (racunajuci i nase ljude zaposlene u inostranstvu, ali ne racunajuci Albanace sa Kosova, posto oni danas nisu ukljuceni u drustvene tokove Srbije) spada u manje drzave Evrope. Po velicini Srbija je slicna Austriji, koja ima 83.849 kvadratnih kilometara i oko 8.000.000 stanovnika. Ako bi se povrsina Srbije racunala bez Kosova, iznosila bi 77.474 kv.km. Teritorija Srbije bez Kosova veca je dva ipo puta od Belgije. Srbija bez Kosova je i od Svajcarske, Holandije i Danske skoro duplo teritorijalno veca. Srbija bez Kosova veca je po povrsini i od Irske, Slovacke, Ceske i jos oko desetak drugih drzava u Evropi. Srbija i bez Vojvodine (uza Srbija), ima jos uvek teritoriju za oko 14.000 kvadratnih kilometara vecu nego Svajcarska, sa priblizno istim brojem stanovnika (oko 6.000.000). Srbija bez Vojvodine je takodje i za oko 14.000 kv.km. veca i od Danske i Holandije. Belgija je manja od Srbije bez Vojvodine i Kosova za oko 25.000 kvadratnih kilometara, na cijoj teritoriji zivi oko tri miliona stanovnika vise nego u Uzoj Srbiji.
Pisac ove knjige sigurno ne zeli da Srbija ostane bez svojih teritorija i postane po velicini kao Svajcarska. Ali veruje da stanovnici Srbije ne bi imali nista protiv da zive kao Svajcarci, odnosno da imaju zivotni standard kao sto je u Svajcarskoj. Sve ove navedene cifre imaju za cilj samo da citaocu ukazu, da VELICINA JEDNE DRZAVE nema presudnu ulogu za njen prosperitet i njen znacaj. VELICINA JEDNE ZEMLJE MERI SE BLAGOSTANJEM NJENOG NARODA.
Kakvo ce stanje naroda biti, zavisi iskljucivo od organizacije same drzave. Organizaciju, naravno, sprovodi vlast te drzave. Osim njegove vlasti nista drugo nije u stanju da jednom narodu omoguci prosperitet i da ga, smisljenim i pametnim potezima uzdigne, kao i suprotno, da ga pogresnom politikom, unazadi. Stanovnici svih navedenih drzava u poredjenju sa Srbijom, imaju danas vrlo visoke zivotne standarde, iako su ukupnim prirodnim bogastvima siromasnije od Srbije. Za ovakvu tvrdnju dobicemo nesto kasnije dokaze. Navedimo jos jedan primer. Luksemburg je mala parlamentarna monarhija sa teritorijom manjom od svih srpskih okruga. Ima 2586 kvadratnih kilometara i oko 350.000 stanovnika (sa oko 135 stanovnika na jednom kvadratnom kilometru). I pored toga sto zive u vrlo maloj drzavi, Luksemburzani imaju jedan od najvisih zivotnih standarda na svetu. Njihov bruto nacionalni dohodak prelazi 20.000 dolara po glavi stanovnika. Luksemburzani umeju ono sto imaju da iskoriste u potpunosti: gvozdenu rudu, trgovinu, turizam i stocarstvo. I naravno, svoje komsije, okolne drzave. Tesko je poverovati da neki zitelj Luksemburga ima kompleks manje vrednosti, jer zivi u tako maloj drzavi! Uzmimo i sledeci karakteristican primer, Republiku Island. Island je sevrno-evropsko ostrvo povrsine od 103.000 kv.km i sa oko 270.000 stanovnika (od ovog broja 180.000 zive u glavnom gradu Rejkjaviku). Island ima ostru, skoro polarnu klimu i 76% neiskoristivog zemljista, tako da njegova iskoristiva teritorija iznosi samo 24.720 kv.km (tri puta manja od Srbije bez Kosova). Ostala povrsina je pod stenama, vecnim ledom i snegom. Island je bez vecih rudnih bogatstava, a od industrije ima samo jednu veliku fabriku za proizvodnju metalne ambalaze. Vise od sest meseci u godini je okovn ledom i snegom, ali i pored nepovoljnih klimatskih uslova, 12% stanovnika bavi se poljoprivredom, proizvodeci hranu koju dobrim delom i izvozi. Hrana, uglavnom povrce, dobija se u staklenicima. Islandjani imaju jedan od vodecih zivotnih standarda, skoro 20.000 dolara bruto drustvenog dohotka po glavi stanovnika. Visok zivotni standard su ostvarili prvenstveno zahvaljujuci demokratskom uredjenju koje je omogucilo da iskoriste ono sa cime raspolazu: ribolov i preradu ribe na brodovima (koji su ujedno i fabrike za preradu), poljoprivrednoj proizvodnji iz staklenika, izvoz proizvedene ambalaze, samoj trgovini i koriscenju svog geografskog polozaja izmedju Amerike i Evrope. Potrebno je napomenuti da danas na Islandu rade blizu 1000 Srba doslih 90-tih godina (medju njima strucnjaka svih profila) koji imaju visoka mesecna primanja.
Uspesna organizacija i preporod Srbije bice moguc jedino ako njena vlast demokratizacijom drustva i zakonskim formama, omoguci uvodjenje slobodne trzisne privrede u sve zivotne tokove. Slobodna trzisna privreda znaci: slobodan protok novca, kapitala, roba i ljudi, iz cega nastaje i slobodan uvoz i izvoz. Najjednostavnije iskazano, sloboda trzisne privrede oznacava da svako moze bez ikakvih ogranicenja da radi i da pokaze i iskaze sve svoje vrednosti. To je ujedno i osnovno demokratsko nacelo. Ako se zakoni o slobodi privrednog delovanja, nazovimo ih kamenom temeljcem, postave u startu demokratizacije Srbije, moci cemo uz pomoc OSAM OSLONACA naseg buduceg privrednog prosperiteta (koje u takvom potencijalu danas nema ni jedna drzava u tranziciji), da dovedemo Srbiju do toga da iskaze svoje stvarne vrednosti i da se brzo i lako prikljuci tamo gde joj je i mesto - Evropi. Osam osnova za privredni preporod Srbije jesu:
Ovih osam osnova za privredno-ekonomski preporod Srbije, ne bi mogli biti sprovedeni, ni Srbija ne bi mogla da postane prava demokratska drzava, ako se ne izvrsi RACIONALIZACIJA DRZAVNOG APARATA, ne sprovede reorganizacija PRAVNOG SISTEMA, ne ucine reforme SOCIJALNOG I ZDRAVSTVENOG SISTEMA, ne uradi reforma SKOLSTVA I OBRAZOVANJA, ne izvrsi reorganizacija SUDSTVA I PRAVOSUDJA, ako se ne izvrsi reorganizacija POLICIJE i VOJSKE, kao i LOKALNE SAMOUPRAVE. Svima se njima novim Ustavom mora garantovati status NEZAVISNIH DRZAVNIH INSTITUCIJA. (Poglavlja 5 i 6.)
Ovog trenutka u nezavisnim ekspertskim studijama kod nas, postoje jasne analize koje ukazuju da bi ispravnim koriscenjem prirodnih potencijala, kao i mogucnostima sa strane i njihovom pravilnom preraspodelom, od ulaska u ISPRAVNU tranziciju, Srbija mogla za period od 5-7 godina da dostigne sadasnji zivotni standard pridruzenih clanica Evropske Unije, koje su u zamahu svog ekonomskog razvoja (imala bi preko 5.000 dolara bruto nacionalnog dohotka po glavi stanovnika - vise nego ikad posle Drugog svetskog rata[8]). I na samom pocetku promena, u prvoj godini (ako promene zapocnu ispravno), osetilo bi se i znacajno poboljsanje zivotnih uslova svih njenih gradjana.
Nesto stariji gradjani se danas sa nostalgijom secaju 1990. godine, za mnoge godinu njihovog materijalnog preobrazaja. Tada je vera u bolju ekonomsku stvarnost bljesnula posle decenijskog ekonomskog sumraka, da bi sa osam - devet meseci trajanja pocela da gasi. Ukidanjem reformi Ante Markovica, poceo je i ekonomski sunovrat, koji jos uvek traje za najveci broj danasnjih gradjana Srbije. Podsetimo se. Prosecna plata 1989. bila je niza od 300 nemackih maraka. Redovi za neke deficitarne proizvode i inflacijska stopa od preko 900% bili su svakodnevnica. U svakom pogledu bila je to teska godina za zitelje Jugoslavije. Tako je bilo i 31. decembra te godine. Vec od sledeceg dana, od 1 januara 1990. inflacije je nestalo, nije bilo redova pred prodavnicama, zakonski garantovani najmanji dohodak iznosio je 300 nemackih maraka, a prosecna plata bila je veca od 600 nemackih maraka. Kako je to bilo moguce? Drzava pritisnuta ekonomskim propadanjem, stavila je svoje rezerve (uglavnom stednja gradjana, oko sedam milijardi dolara) privredi na raspolaganje. Secamo se, tada je svako mogao u banci slobodno da kupi devize koliko mu je bilo potrebno. Tim potezom, kao prvo, dinar je postao cvrst, vezujuci se za austrijski siling (1:1) i preko njega za ostale konvertabilne valute. Delimicnom liberalizacijom uvoza i mogucnostima pokretanja privatnog preduzetnistva, licne zarade postale su vece i pojavila se potreba za novim radnim mestima. To je doprinelo, uz jos neke pozitivne cinioce, da su gradjani tadasnje Jugoslavije optimisticki poceli da prave planove za buducnost. Primer takozvanih reformi Ante Markovica ovde se navodi da bi se sagledalo, kako su relativno mali potezi vlasti mogli, bukvalno preko noci, da pokrenu jedan proces obnove i nade. Ne zaboravimo da su reforme Ante Markovica bile daleko od stvarnih privrednih reformi. Nije se potpuno otvorilo trziste i nije se sprovela demokratizacija politickog sistema. Zasto reforme Ante Markovica nisu uspesno sprovedene do kraja, objasnice istoricari.
Decenijama je u nasim skolskim udzbenicima ponosno isticano da je socijalizam od agrarne predratne Jugoslavije uspeo da raznim reformama zemlju dovede... u sustini u stanje problematicnog hibrida - niti poljoprivredno, niti industrijsko drustvo. Predratnih 75% stanovnistva koje se bavilo poljoprivredom, komunizam je socijalizacijom (citati: nasilno), uspeo da spusti na broj ispod 20 procenata[9]. Ostalih 55% stanovnika postali su proleterska klasa.
U istim udzbenicima nije pisalo da je Kraljevina Jugoslavija, pretezno agrarna zemlja, imala u Evropi za ono vreme zavidan zivotni standard, da njeni stanovnici nisu u masi odlazili u inostranstvo da rade, da je i sama uvozila radnike[10] i da je imala dinar konvertabilne vrednosti.
Poljoprivreda je u Srbiji oduvek bila glavni privredni oslonac srpskog naroda.
Prema nekim hronicarima, u Srbiji pred Drugi svetski rat i siromasnije seosko domacinstvo imalo je u rezervi najmanje deset dukata. Tadasnjih deset dukata bilo je sa kupovnom moci priblizno kao danasnjih deset hiljada nemackih maraka. Na primer, za deset dukata moglo je izmedju dva svetska rata da se kupi vise od 10 ari gradjevinskog placa u bilo kom gradu Srbije i da se za 30-50 dukata sagradi pristojna kuca. Pitanje se namece samo po sebi: Koliko danas postoji seoskih domacinstava (bez svojih ukucana na radu u inostranstvu) koja imaju kao rezervu u gotovini 10.000 nemackih maraka? Mozda ce neko primetiti da dobar deo danasnjih seoskih domacinstava poseduju traktore i druga savremena sredstva. Sigurno da napredak tehnologije donosi i svoje prednosti. Ali kakva je svrha jednog traktora ako se nema novca da se kupi nafta, kao i repro-materijal da bi se obradila zemlja. Najgore, ne postoji ni stimulans, ni interes.
Trzisna privreda svojim ustrojstvom odredila je da u naprednim ekonomijama nema zemljoradnika (seljaka) u nasem smislu reci, vec da postoje samo proizvodjaci hrane i poljoprivrednih proizvoda.
U Evropskoj Uniji, prema zakonu, svako ko poseduje obradivu zemlju, moze da organizuje preduzece koje ce proizvoditi poljoprivredne proizvode po zahtevima trzista, ili prema predlozima za proizvodnju koje drzava promovise[11]. Takva preduzeca placaju porez prema bilansu uspeha, kao i sva druga preduzeca i nemaju nikakve druge dazbine. Takvi proizvodjaci mogu sami potpuno slobodno da uvoze sav repro-materijal, masine, orudja i sve drugo potrebno za proizvodnju, bez ikakvih carina i taksi. Tako je isto i sa izvozom njihovih proizvoda. Takva poljoprivredna preduzeca, zavisno od velicine, u staklenicima i na otvorenim povrsinama proizvode najmodernijim sredstvima razne poljoprivredne kulture, ili se bave proizvodnjama vezanim za stocarstvo. Banke takvim preduzecima (proizvodjacima) lako odobravaju povoljne kredite, a sama drzava, pored garantovanih cena u otkupu proizvodnje, daje regrese, razne poreske olaksice i druge vidove stimulansa. Ako proizvodjac nije zadovoljan domacim cenama, moze svoje proizvode bez ikakvih ograda da izvozi. Drzave cesto same stimulisu izvoz poljoprivrednih viskova povoljnim povlasticama za izvoz. Ovakav nacin stimulisanja proizvodnje hrane i poljoprivrednih proizvoda, ucinio je, pored svih ostalih prednosti i da nema odlaska seoskog, narocito mladog stanovnistva u gradove. Danas ce jedan poslovan Holandjanin, Austrijanac, Francuz, Nemac i drugi, radije zeleti da ima kao izvor svoje egzistencije uhodano preduzece koje se oslanja na proizvode iz poljoprivrede, nego preduzece iz nekog drugog trgovackog ili industrijskog poslovanja, zato sto mu takva proizvodnja garantuje sigurniju poslovnu buducnost i poslovno opstajanje. Racunica je prosta: na Zemlji je sve vise ljudi i potreba za hranom (poljoprivrednim proizvodima) sve je veca. U takvoj racunici i srpski buduci proizvodjaci hrane sigurno ce naci svoje zasluzeno mesto.
U poredjenju sa manjim ili drzavama njene velicine, Srbija ima najveci broj produktivnih poljoprivrednih povrsina u Evropi. Sa procentom od 93,6% iskoriscenosti svog zemljista, Srbija je i najplodnija zemlja u celoj Evropi! Ima vrlo malo pustara i jalovog zemljista. Radi uporedjenja navedimo da produktivnog zemljista od ukupne teritorije imaju: Danska 80,5%, Holandija 68,5%, Belgija 68,1%, Svajcarska 77,3%, Hrvatska 66,7%. Srbija raspolaze sa 5.187.000 hektara poljoprivrednog zemljista (bez Kosova). Od ovog ukupnog broja hektara, oranicama pripada, bez Kosova, 3.421.000 hektara prioritetnog poljoprivrednog zemljista, uglavnom zemlje visokog kvaliteta, tipa cernozem, smonica, gajnjaca. Ostalih 1.487.000 hektara, takodje visoko kvalitetnog zemljista, zauzimaju pasnjaci, livade, vocnjaci i vinogradi. Srbija ima i najpovoljnije prirodne uslove za razvoj poljoprivrede, jer je bogata hidro strukturom i povoljnom klimom - od pro mediteranske na jugu, do umereno kontinentalne na severu. Sa ovakvim prirodnim potencijalom, Srbija moze postati jedan od vodecih proizvodjaca hrane u Evropi! Sa ispravnom i stimulativnom agrarnom politikom, povoljnim kreditima i ulaganjima drzave u sisteme za navodnjavanje, Srbija ce moci za kratko vreme da postane i jedan od najvecih izvoznika hrane - tako veliki da ce sa ostvarenim zaradama bez problema uvoziti i sve proizvode koje sama ne proizvodi. Uz finansijsku razliku koja ce joj ostati, bice i u velikoj dobiti. I jos nesto. Hrana ce u Srbiji biti jeftina. Ne samo zbog velike kupovne moci koju ce gradjani nesumnjivo imati, nego zato sto ce hrane biti u izobilju. Pogledajmo danas nase pijace. Ako sada imamo hranu u ovakvoj meri, bez stimulisanja proizvodjaca i u ekonomskom rasulu drzave, mozemo samo da pretpostavimo kakva ce proizvodnja hrane biti uz blagodet povoljne klime i plodnih oranica, naravno sa domacinskom politikom vlasti. Ako zelimo jasan dokaz da Srbija moze toliko hrane da proizvede i za svoje potrebe i za izvoz, ne moramo da izvodimo komplikovane racunske operacije. Dovoljno je da 7.500.000 stanovnika Srbije podelimo sa njenih 5.187.000 hektara poljoprivrednog zemljista i dobicemo podatak da na 1,4 stanovnika u Srbiji dolazi jedan hektar poljoprivrednog zemljista! Nije potrebno ni mnogo mudrosti pa razumeti da manje od dvoje ljudi (kao i desetoro!), nisu u stanju da pojedu godisnje prinose sa jednog ispravno obradjenog hektara, na primer, 6.000 kilograma zitarica ili 40.000 kilograma krompira. Takodje, svi narodi Srbije ne mogu da pojedu ni svo voce, ili povrce dobijeno iz nasih vocnjaka i povrtnjaka. Kada se domacinskom politikom vlasti od roda podmire godisnje potrebe naroda Srbije i deo se ostavi za "ne daj Boze vremena", ostaje visak koji moze da se izveze. Taj visak iznosi, u zavisnosti od kulture, izmedju 50 i 90 procenta od ukupnog prinosa. Zapravo, taj ogroman visak prodace se onima koji nemaju srece da imaju toliko hrane. Ako se jos sirovine u domacoj preradjivackoj industriji prerade u finalne proizvode, zarade ce biti jos daleko vece, visestruke.
Holandija, koja je skoro duplo manja od Srbije po povrsini i jos dosta manja po broju obradivih hektara i koja svoju zemlju uz velike napore otima od mora, danas je jedan od najvecih proizvodjaca hrane. Samo u izvozu hrane u jednoj godini, Holandija ostvari promet koji je vise od deset puta veci od godisnjeg izvoza svih proizvoda iz danasnje sveukupne srpske proizvodnje. (Srpski sveukupni privredni izvoz u prethodnim godinama iznosio je oko milijardu i osamstotina miliona dolara godisnje. Holandija izveze samo svoje poljoprivredne finalne proizvode u vrednosti od dvadeset i tri milijarde dolara godisnje.) Sigurno da tu nema logike da drzava sa duplo manjom teritorijom i uz to sa skoro duplo vecim brojem stanovnika, moze da proizvede dovoljno hrane za svoje potrebe i da uz to izveze visestruko vise od Srbije.
Danas u ishrani medju najvise koriscne namirnice spadaju krompir i mleko. Zajednicka Jugoslavija je u svojoj rekordnoj 1980. godini proizvela 2.387.000 tona krompira i 4.450.000 tona mleka. Iste godine u Holandiji je proizvedeno 6.267.000 tona krompira i 11.800.000 tona mleka. Ovakvo poredjenje ne bi bilo potpuno ako se ne bi i naznacilo da je bivsa Jugoslavija po ukupnoj teritoriji bila preko sest puta veca od Holandije, a po broju obradivih hektara i preko osam puta veca. Znaci, drzava koja ima osam puta manje obradivih povrsina (i manje povoljnu klimu i manji kvalitet samog zemljista) proizvela je krompira 2,6 puta vise i isto toliko puta vise mleka. Vazno je takodje spomenuti da je Holandija najveci deo dobijenog krompira preradila u cips, pomfrit i slicno, a mleko u sireve ili drugo i kao takve gotove proizvode izvozom ih prodala na druga trzista. Na finalnim prehrambenim proizvodima je zarada pet i vise puta veca od zarade ostvarene prodajom samih poljoprivrednih sirovina.
PRERADJIVACKA PROIZVODNJA proizvoda dobijenih iz poljoprivrede
Nema toga ko nece prihvatiti da je nemacki auto bolji od "Juga". Kao sto ne bi bilo dvoumljenja kada bi se biralo izmedju niskog televizora i "Philips" televizora, ili ako bi se odlucivalo izmedju domace masine za pranje vesa, domaceg usisivaca i masine za pranje vesa i usisivaca marke "Simens". I tako redom. Naravno, pod uslovom da toliko zaradjujemo da smo u mogucnosti da ih kupimo. Da li mozemo da uporedjujemo, na primer, domaci dzem, kompot ili sok od sljive (visnje, maline, jabuke i tako dalje), sa nemackim? Da li mozemo sa Nemcima da se takmicimo i raspravljamo o kvalitetu njihovog i naseg sira, kajmaka, konzervi, proizvoda od povrca, proizvoda na bazi soje, proizvoda od kukuruza i krompira, raznih proizvoda od zitarica, razlicitih rakija, vina, lekovitog bilja, a da ne govorimo o hrani iz bioloski ciste proizvodnje, kao i o samim poljoprivrednim proizvodima kao sirovinama? Sigurno je i da se necemo dugo ubedjivati da su proizvodi iz nase preradjivacke industrije dovoljno dobri, nego cemo ih vrlo lako prodati i Nemcima i drugima. Kvalitet svih nasih poljoprivrednih proizvoda je nesumnjiv. Novcem od prodaje domacih proizvoda, ili zamenom, obavicemo uvoz one robe koju ne proizvodimo, na primer, razne tehnicke proizvode, automobile i druge[12].
Za takvu preraspodelu proizvodnje i razmenu roba postoji danas na trzistu Evropske Unije sledeca jednostavna formula: "Ja cu proizvesti i tebi prodati ono sto ti nemas, a od tebe cu kupiti ono sto mi je potrebno, a ti imas".
Trzisna privreda je u svom slobodnom obliku i vrlo jednostavna. Ako je privreda neogranicavana interesom vlasti (citaj: licnim interesima) iz cega proizilaze povlasceni monopolisti, donosenje zakona u vidu "zastite trzista", "dozvola", raznih carinskih dazbina, uredbi i drugog, privreda slobodno cirkulise i zahvaljujuci svojim prirodnim zakonima, Zakonu vrednosti i Zakonu ponude i potraznje, ispoljenih preko slobodne konkurencije, oslobadja sve ono najbolje sto jedan narod i zemlja u sebi nose - ljudske i prirodne potencijale. Oslobadjanjem takvih vrednosti, javljaju se takmicarski duh, polet, elan i najbolje ideje. Ako se trzisna privreda dovede do stvarne slobode i uz to pomogne drzavnim regresima, povoljnom poreskom politikom, kreditima banaka, stabilnim dinarom i mogucnostima slobodnog uvoza i izvoza (kako je sve ovo vec u Evropi), za vrlo kratko vreme, naci ce se mnogo onih koji ce u svojim malim, ili srednjim preduzecima pokrenuti proizvodnje, takve o kojima sada mozemo samo da nagadjamo, a za neke necemo ni verovati da mogu kod nas da postoje. Time ce i sama drzava postajati sve bogatija.
Sta je sa svim onim danasnjim drustvenim organizacijama koje sebe, ovakve kakve su danas, nece moci u takvim slobodnim trzisnim uslovima da pronadju? - zbog cega postoji opravdani strah onih koji su tamo zaposleni da ce kod promena koje ce se desiti, izgubiti svoja radna mesta.
Ako se ispravno pokrene slobodna ekonomija, po zakonu progresa, trziste ce naci najbolja resenja za takve organizacije. Desice se razni oblici transformacije. Neko ce takve organizacije SIGURNO kupiti, iznajmiti, preorjentisati za neku drugu proizvodnju, ili ih iskoristiti za takozvane "lon - poslove"[13]. To je prirodan proces koji mora da uspe (ukoliko mu se ne suprotstave licni interesi ili nesposobnost vlasti). Takva vlasnicka transformacija drzavnih (drustvenih) preduzeca u dosadasnjoj praksi drugih zemalja pokazala se najefikasnijom[14]. Slobodno ce trziste svojom postavkom: "Onaj ko ponudi najbolje uslove i resenja - njemu pripada organizacija (objekti i radna snaga)"[15], prakticno i regulisati pitanje takvih preduzeca i zaposlenih u njima.
ZAPOSLENOST: Sva raspoloziva radna snaga ce u poletu obnove i zamahu trzisne ekonomije imati svoje sigurno radno mesto. Svako ce pronaci svoje zaposlenje prema svojim mogucnostima. Potreba za radnom snagom bice veca od moguce ponude. Pisac ovih redova je uveren da u vremenu vrhunca obnove u Srbiji nece biti dovoljno radne snage. Moracemo da je uvozimo. Za ovakvu tvrdnju nije potrebno posebno znanje, dovoljno je samo pogledati sta se desava i sta se desavalo sa svim zemljama u obnovi. Zbog nedostatka radne snage u drzavama u kojima je obnova uzela zamah, doslo je do pojave "gastarbajtera".
Sta ce biti sa svim onim objektima, fabrikama, lokalima i zemljistem koji su pod odredjenim uslovima vec otudjeni iz drustvenog ili drzavnog vlasnistva (preneseni u privatno vlasnistvo), kao i onih nekretnina koje su nacionilizovane? Nova (ispravna) demokratska vlast ce preispitati valjanost takvih "transakcija" i postupice kod nepravilnosti kao sto se uveliko cini u pojedinim zemljama tranzicije. Desice se po onoj decijoj: "Puj pike, vise ne vazi"! U svakom slucaju, pre privatizacije, potrebno je izvesti denacionalizaciju (vratiti oteto vlasnicima).
Zakljucak: u Srbiji se mora dati prvenstvo razvoju malih i srednjih proizvodjackih preduzeca koja ce, prvenstveno sa domacim sirovinama, domacom energetikom i prinosima poljoprivrede i u takmicenju za sto bolji kvalitet, izboriti sebi mesto na domacem i svetskom trzistu.
Moj dobar poznanik Ljubisa K. imao je 1996. nekoliko dana u gostima poslovnog coveka iz Italije. Ljubisa poseduje vocnjak pod kajsijama, oko dve stotine stabala. Od njihovog roda vec nekoliko godina pravi domacu rakiju "kajsijevacu", koju koristi za "svoju dusu" i za prodaju poznatim kupcima. Prva casica je kod Italijana izazvala odusevljenje i bujicu hvale. Bio je spreman da odmah svu "kajsijevacu" sa privatnih zaliha otkupi i da je ponese sa sobom u Italiju. Moj prijatelj i poslovni covek iz Italije, dogovorili su se o proizvodnji i izvozu "kajsijevace" u najvecim mogucim kolicinama. Italijan ce bilo koju kolicinu prema dogovorenoj ceni akreditivima platiti i preuzeti u pocetku u cisternama, a kasnije zajednickim ulaganjem naprevice i kompletnu liniju za proizvodnju i pakovanje. Za ozbiljnost dogovora prijatelju je unapred data suma od 20.000 nemackih maraka za nabavku potrebne opreme i sirovina. Moj prijatelj je osnovao preduzece, obezbedio opremu i nabavio kajsije kao sirovine, platio gomilu taksi za izvozne dozvole koje je sa mukom dobio, zaposlio cetiri radnika i isporucio u dva navrata po 4.000 litara rakije. Na svoj novac, da bi ga banka uplatila na racun njegovog preduzeca, cekao je dva puta po dva meseca. U medjuvremenu ga je obislo sest inspekcija: savezna carinska, opstinska trzisna, opstinska finansijska policija, republicka finansijska policija, opstinska sanitarna i komunalna inspekcija (za ovu poslednju nije mogao da pronikne kom nivou vlasti pripada). Platio je svima i odlucio da do daljeg zatvori preduzece, ne bavi se izvozom rakije i da saceka bolja vremena.
*** Mozda ce neki citalac, procitavsi izneto o mogucnostima srpske privrede, postaviti i ovakvo pitanje: Da ovde, ovako prikazan put nije mozda isuvise jednostavan? Odgovor glasi: Trzisna privreda i namece jednostavnije ekonomske puteve, jer to od nje zahtevaju njeni prirodni zakoni - koji jedino mogu da deluju, da postanu slobodni, kada privredni uslovi i zakonski propisi postanu jednostavni. Trzisni prirodni zakoni, Zakon vrednosti i Zakon ponude i potraznje, koji su sadrzani u slobodnoj konkurenciji, zahtevaju od trzista tri osnovna uslova: JASNU slobodu za svoje funkcionisanje, JASNE demokratske zakone i JASNU ekonomsku preraspodelu (jasne poreze). Kada se ova tri (jasna) trzisna uslova ostvare, desavanja u privredi postaju, u pravom smislu reci, vrlo jednostavna. (Potvrdu ovim navodima moze da posluzi i primer sa "kajsijevacom".)
Srbija, prema potencijalu, spada medju vece proizvodjace elektricne energije u Evropi. Srazmerno velicini teritorije, nema mnogo drzava u svetu koje se mogu pohvaliti tolikim brojem hidro i termo elektrana, kao Srbija. Takodje, malo je drzava koje imaju takve prirodne rezerve ugljena, pogonskog goriva za termo elektrane, kao sto ih ima Srbija. Malo je i drzava u Evropi, kao Srbija, koja ima i toliko hidroelektrana. Takodje, malo je i drzava u Evropi, kao Srbija, koja i dobar deo svojih potreba za elektricnom energijom svih ovih godina nije morala da dopuni uvozom. Zasto narodi Srbije danas ne uzivaju takve energetske blagodeti (zbog cestih restrikcija, kvarova i nedovoljnog napona struje), lezi u ne ulaganju drzave u elektro infra strukturu. Srbija ima velike potencijalne proizvodjace elektricne struje (elektrane), ali lose stanje elektrana i lose dopremanje elektricne energije do potrosaca. Godinama se nije dovoljno investiralo u trafo stanice, releje, dalekovode, gradske mreze, kao i u same elektrane. I pored takvog stanja, prema izjavi pojedinih strucnjaka, danas bi se u Srbiji mogla da proizvodi u toj meri elektricna energija da bi se ona, neopterecujuci drzavni budzet (kod ispravne preraspodele), ne samo jeftino, vec i besplatno distribuirala do korisnika![16] Zasto se tako u vremenima blokade i velikog pada zivotnog standarda nije cinilo, verovatno lezi u velikom finansijskom prilivu koji je pristizao u drzavnu kasu, kao i u ogromnom broju zaposlenih u Elektro Privredi Srbije (preko 50000. ljudi), najveceg u Evropi. U obnovljenoj Srbiji jedan od prioritetnih zadataka trebala bi biti obnova elektro infra strukture, kao i racionalizacija broja zaposlenih u EPS-u, da bi Srbija sa svojom energetikom mogla jos brze da se obnovi. Novac za takvo poboljsanje moci ce da se dobije od medjunarodnih finansijskih institucija. Dug bi Srbija mogla da vrati neopterecujuci druge fondove. Naime, garanciju za kredite dace sam srpski potencijal u proizvodnji struje - struja ce se proizvoditi u toj kolicini da ce je biti vise nego dovoljno i njenom prodajom gradjanima, kao i izvozom viskova komsijskim drzavama, otplatice se pozajmljene investicije ulozene u elektro infra strukturu. Posle otplate investicija ulozenih u elektro distribuciju, izvoz elek. struje bice jedna od pristojnih pozitivnih stavki u spoljnotrgovackom bilansu Srbije. U obnovljenoj Srbiji nece vise biti jos jedne more - restrikcije elek. energije i havarijskih nestanka struje. Na primer, u Austriji koja uglavnom uvozi elektricnu energiju, od 1971. godine nikada se nije desio duzi zastoj u snabdevanju elek. energijom, osim u jednom delu Beca kada je zbog neophodnih gradjevinskih radova bio prekid u snabdevanju el. strujom 3 (tri) sata, a koji je danima pre toga bio i najavljen. Uzgred, svaki prekid u snabdevanju elek. energijom, kao i vreme trajanja, austrijska elektro distribucija registruje i javno (uz izvinjenje) i objavljuje. (Iz takvih izvora pisac i navodi ovakav podatak).
Elektricni kilovati u svetu imaju karakter robe koju treba prodati kupcima. Naravno, sto se vise proda, utoliko bolje.
Kao sto je ucinjeno u dosta zemalja trzisne ekonomije, potrebno je i kod nas da se ugljenokopi formiraju kao zasebna preduzeca koja ce poslovati prema bilansu uspeha i koja ce ugalj prodavati termo elektranama, a ove (kao i hidroelektrane), takodje ustrojene da posluju kao zasebna proizvodna preduzeca, imale bi uloga da proizvedene kilovate elektricne struje PRODAJU distributivnim kucama. Distributivne kuce (koja su zasebna preduzeca) dobile bi funkciju trgovaca za prodaju elektricne energije krajnjim potrosacima. Uz sve ovo, ako se uspostavi jedna samostalna (nezavisna) organizacija koja bi se bavila iskljucivo odrzavanjem naponske mreze i drugih instalacija i koja bi svoje usluge naplacivala od trgovaca strujom - elektricna energija ne bi u Srbiji vise bila socijalna privilegija i nesto zbog cega gradjani treba da budu zahvalni sto imaju, vec bi postala roba za cije bi se potrosace (kupce) u pravom smislu reci takmicili svi oni koji su ukljuceni u elektroprivredu. Na primer, od kako je u Nemackoj (i u nekim drugim drzavama Evropske Unije) ukinut centralizovani elektro-privredni sistem i omoguceno trzisno poslovanje sa elektricnom energijom (na prethodno naveden nacin), mogu se redovno na nemackim TV stanicama videti reklamni spotovi sa kojima konkurentske distributivne kuce privlace svoje potrosace, nudeci vrlo niske cene kilovat energije (5 feninga po kilovatu), garancije za najbolji kvalitet struje, pa do raznih oblika kreditiranja internih instalacija. (Oglasi elektrodistributivnih kuca podsecaju na reklame i na utakmicu mobilne telefonije na istim TV stanicama.) Centralizovani Elektroenergetski sistem Srbije (EPS), svih ovih godina nije radio u korist potrosaca (kupaca) elektricne struje, vec je imao ulogu posebnog drzavnog finansijera ciji je novac koriscen, bez ikakve kontrole i bez zelje da se sistem obnavlja, iskljucivo za potrebe vladajuce oligarhije. U svakom slucaju, najmanje koristi sa takvim poslovanjem imali su pedeset hiljada zaposlenih u EPS-u i koji su, posebno oni na terenu, ugljenokopima i u elektranama, radili za zarade sa kojima se jedva prezivljava. Naravno, takvim poslovanjem najvise su trpeli sami gradjani Srbije. Ako se ovako ne postupi sa elektro potencijalom Srbije, cena utroska kilovata struje postala bi opterecujuca stavka za budzet gradjana, a privredni oporavak Srbije bio bi doveden u pitanje.
BANKARSTVO i povracaj oduzete stednje
U novoj Srbiji u koju cemo zakoraciti, gradjani ce shvatiti stvarnu funkciju banaka. Razumece da podizanje kredita, koriscenje cekova, stednja, otvaranje privatnih racuna, placanje preko racuna, placanja kreditnim karticama, kao i sve drugo sto je od banke potrebno, nisu ustupci koji se njima cine, nego da su gradjani, prihvatanjem usluga jedne banke, ucinili uslugu banci. Banke su trgovci kao i svi drugi trgovci. Za njih je novac roba. I kao svakom trgovcu koji nesto prodaje (banke prodaju novac), banci je stalo do korisnika i zato se, pruzanjem najboljih mogucih usluga, bore da pridobiju sto vise svojih klijenata. Misljenje da su strane banke kapitalisticke tvorevine i da samo domace banke stite interese domace privrede, jeste indoktrinacija[17], kao sto je sama rec kapitalizam, usadjena u svest nasih ljudi kao pojam eksploatacije, takodje indoktrinacija. Takvi pojmovi su ljudima nametnuti jedino zbog interesa vlasti i ideologije. Novac i kapital nemaju ideolosko obelezje! To dokazuju medjunarodne investicije, vrednost i opticaj nemacke marke (i druge konvertabilne valute) kod nas[18].
Banke, kao i druge trgovine posluju samo tamo gde mogu da uvecaju svoj kapital, da zarade. Onog trenutka kada sebicni interesi vlasti pocnu da se uplicu u bilo koje trzisno poslovanje, prestaje i svaka napredna ekonomija. Iz jednostavnog razloga: napredno poslovanje moze da se odvija samo u nesputanim, slobodnim i jednostavnim uslovima. Kada se sebicni interesi umesaju, svako poslovanje postaje neslobodno i komplikovano, a time i pogresno i nazadno. Zato sto takvo poslovanje vise ne odredjuju prirodni zakoni slobodnog trzista, nego najsebicniji interesi.
Banke, kao sto je spomenuto, posluju kao i svako drugo trgovacko preduzece. Kada jedno preduzece prestane da ispunjava obaveze prema svojim potraziocima i prema drzavi, proglasava se njegovo bankrotstvo. Tada se njegova imovina rasprodaje i iz dobijenog novca podmiruju se dugovanja onima kojima je preduzece ostalo duzno. U svim drzavama trzisne privrede tako bi se postupilo i sa stednjom "starih" i "novih" stedisa. Jednostavno bi se prodala imovina banaka (objekti, zgrade i drugo) i dug bi se vratio stedisama. Ako vrednost same prodate imovine ne bi bila dovoljna da se dug podmiri, onda bi razliku morala da podnese Nacionalna banka, jer je ona kao garant i izdala dozvolu za poslovanje takvih banaka. Navedeni primer vracanja dugova u uslovima bankrotstva, morao bi da se primeni u novoj Srbiji, iz jednostavnog razloga - ni drzava, ni privreda nece moci da se obnove ako banke ne pocnu trzisno da funkcionisu. Bez zdravog bankarstva, nema ni obnove. Zdravo bankarstvo moci ce da nastane jedino ako se povrati poverenje prevarenih stedisa i naroda u celini. Bez poverenja naroda u banke i bez ulaganja u stednju, nema ni banaka, ni napredne privrede.
U toku obnove Srbije, sa opljackanim stedisama trebalo bi da se desi sledece: novac ce se stedisama do zadnje pare vratiti (sa umerenom kamatom), ne u ratama na duzi rok, vec odmah. Ako se ispravno postupi, drzava ce na povracaju novca biti u dobiti, a i same banke koje ce dati novac za povracaj, dobro ce profitirati. "Izgleda isuvise lepo da bi bilo istinito", pomislice neupuceni. Ali, to je jedini nacin i drugog nacina nema. To zahtevaju moral, posten odnos drzave prema narodu i trzisna zakonitost. U protivnom, banke nece povratiti ugled, a bankarsko poslovanje postace improvizacija. Imovina (koja nije mala) onih banaka koje su ostale duzne ostecenim stedisama, bice ponudjena stranim bankama na slobodnu prodaju. Strane banke jedva cekaju da udju na slobodno finansijsko trziste Srbije, ali pod uslovom da je nastala istinska trzisna sloboda. Za banke su novo oslobodjena trzista, zbog stalne i velike cirkulacije novca, vrlo primamljiva, posto su za bankarsko poslovanje profitabilna. I jos nesto. Takve banke imaju visak kapitala koga moraju negde da investiraju zbog njegove reprodukcije - uvecanja. Da bi neka banka mogla na jednom trzistu kapitala da posluje, prema zakonu svih "normalnih" drzava na svetu, ona mora svojim licnim kapitalom da garantuje da ce moci prema svojim komitentima da ispuni sve svoje obaveze. Razumljivo je da jedna drzava od banaka to zahteva, jer i same banke kada daju kredite zahtevaju od svojih klijenata garancije. Kapital banke nije samo novac sa kojim ona trguje, nego su to prvenstveno njena osnovna sredstva. Na prvom mestu to su njene zgrade i poslovni objekti. Znaci, da bi jedna strana (kao i domaca) banka mogla da posluje u Srbiji, mora da ima u vlasnistvu objekte kojima ce garantovati da se njihovom prodajom, u slucaju bankrotstva, mogu izmiriti dugovi (na primer vratiti stednja). Pored sume koju odredjuje Narodna banka i koja se stavlja u depozit, najveca sigurnost za ispravno poslovanje jedne banke, jeste kapital u nekretninama, kojim nove banke garantuju svoju solventnost u svakom trenutku. Takve nekretnine bice, zapravo, kupljeni objekti banaka kojima je proglasen bankrot, a koje ce nova drzava Srbija, da bi zapocela stvarnu obnovu, trebala da ponudi u prodaju. Ako sredstva od prodatih objekata propalih banaka nisu dovoljna da podmire povracaj novca stedisama, morace se prodati i neki drugi objekti koje drzava ima u vlasnistvu. Tako dobijen novac stavice se prevarenim stedisama na raspolaganje, naravno, preko novih bankaka koje su i kupile stare banke duznike. Obratimo sada paznju. Stedise sa povracenim poverenjem u nove banke verovatno nece odmah podici sav svoj novac (gde bi ga i sklonile?), nego ce ga uglavnom ostaviti na dalju stednju, jer ce biti privucene i drugim pogodnostima[19]. Ako je prethodnom izlaganju posveceno dovoljno paznje, tada je zapazeno da je novac kojim su kupljeni objekati i koji je stavljen stedisama na raspolaganje, nije prakticno ni napustao banku koja je takve objekte i kupila. Banka sa tim novcem moze i dalje da posluje![20] Ovakvom transakcijom svi su dobili: stedise, drzava, a najvise nove banke. One su dobile ono sto sve banke zele, odjednom i veliki broj musterija. Dobile su i svoj kapital u vidu kupljenih zgrada. Izgubice samo stare banke. Ako imaju sta i da izgube. I ako su uopste i zasluzile da se zovu bankama.
Onog trenutka kada strane i nove domace poslovne banke otvore svoje filijale i pocnu da posluju na finansijskom i novcanom trzistu Srbije i dinar ce sve vise postajati KONVERTIBILNA valuta. Tada ce i iza nas ostati i vreme more, nazvano inflacija.
Prvi americki predsednik Dzordz Vasington je pocetkom XIX veka napisao: "Trgovina i proizvodnja najveci su rudnici jednog naroda". Tu njegovu izjavu su minula dva veka u razvijenim drzavama u potpunosti potvrdila. Mnoge zemlje Evrope koje nemaju velika rudna bogatstava, zahvaljujuci samo konkurentnoj trgovini iz sopstvene proizvodnje, postale su zbog visokog standarda svojih stanovnika dostojne divljenja. Tipicni primeri su Holandija i Danska. Ove zemlje nemaju tako vazne rudnike iz kojih bi mogle da eksploatisu sirovine za znacajniju industrijsku proizvodnju. Glavni izvor prihoda im je trgovina onim sto mogu da proizvedu. Na primer, Danska sa dosta nepovoljnom klimom i malo obradivih povrsina, jeste zemlja sa vrlo razvijenom poljoprivredom. Ona ostvaruje najvece prinose po jedinici poljoprivredne proizvodnje u celom svetu! Svoju specijalizovanu poljoprivrednu proizvodnju u vidu finalnih proizvoda pretezno izvozi. Slicno je i sa Holandijom. Obe zemlje svoje preradjene proizvode, dobijene iz poljoprivredne proizvodnje, pametnim trgovackim potezima plasiraju na svetska trzista i ostvaruju vrtoglave prihode. Srbija koja je skoro duplo veca i od Danske i Holandije i koja ima vise hektara kvalitetnog obradivog zemljista od obe zemlje zajedno i uz to i dosta povoljniju klimu, morala bi po zakonu logike, da izvozom ostvaruje vece prihode od Danske i Holandije i to od obe zajedno. Ako se uporede podaci izvoza poljoprivrednih proizvoda iz Srbije u jednoj godini sa Holandijom ili Danskom, dobija se podatak koji izaziva nevericu. Promet ovih zemalja poljoprivrednim proizvodima, iskazan u dolarima i to svake pojedinacno, veci je od Srbije i za vise od sto puta! (Planiran izvoz poljopivrednih proizvoda iz Srbije u 2000. iznosice oko 190 miliona dolara. Ostvareni izvoz poljoprivrednih /finalnih/ proizvoda Holandije, na primer u 1993. iznosio je 21 milijardu dolara, a Danske 19,4 milijardu.[21])
Uvodjenjem trzisne ekonomije u privredne tokove, u Srbiji ce trgovina dobiti veliki zamah. To je i razumljivo, jer samo razvijena trgovina omogucuje i razvijenu proizvodnju. Punom zaposlenoscu zbog sve vece obnove, nastaje i povecana potrosnja. Zbog vece potrosnje (preko trgovine), mora da nastane i jos veca proizvodnja. Jos veca proizvodnja uzrokuje jos vecu potrosnju i tako sve vise. Zahvaljujuci slobodi uvoza i izvoza i podstreka svih proizvodnji koje su trzisno opravdane, trgovina ce u pravom smislu reci u Srbiji poceti da cveta.
U slobodnim trzisnim uslovima novac kao licni startni kapital za svaki oblik poslova, nece biti od presudne vaznosti. Iskustvo, znanje, ideje i zelja za radom, bice vaznije. Novac ce dati banke. Zato i postoje. Pisac ove knjige za ovu tvrdnju posluzice se licnim primerom:
Imajuci iskustvo koje sam stekao kao rukovodeci prodajni menadzer kod poznate medjunarodne kompanije, zazeleo sam pre toliko godina u Austriji da otvorim sopstveno preduzece. U svom poslovnom startu nisam imao dovoljno potrebnog kapitala. Otisao sam jednostavno u jednu poslovnu banku, izlozio sam svoju poslovnu ideju i prihvatanjem hipoteke na moj privatni stan, dobio sam vrlo lako povoljan kredit. Iznos kredita bio je dva puta veci od vrednosti stana. Banka je odobravanjem takvog kredita vise rizikovala nego ja, jer je moj stan kao zaloga za kredit bio upola manje vredan. Bila je to bancina procena da se u moju ideju i koncept poslova isplati investirati. Poceo sam sa manjim trgovackim poslovima, da bih vremenom, poslove sve vise sirio. Sirenju mojih poslova jako mnogo je doprinela i sama banka koja mi je odobrila kredit. Za svo vreme poslovanja (i placanjem kreditnih rata na vreme), osvedocena dobrim poslovnim bilansom, banka je sama nudila mojoj organizaciji sve vece i povoljnije kredite. Ona je to cinila, podsetimo se, zato sto je trgovac novcem i kao svaki trgovac zelela je i da zaradi i da zadrzi svoju dobru musteriju. Vazno je ovde napomenuti da sam kredit dobio iako sam imao status stranog radnika u Austriji. Za jednu banku je najvaznije da ona svoju dobit, kao i svi drugi trgovci, stalno uvecava i to takvim poslovima na kojima banke i najvise zaradjuju, na davanju poslovnih kredita. Preko poslovnih kredita banke ne zaradjuju samo na kamati, vec usmeravaju preko njih i finansijske tokove onoga koji koristi njihov poslovni kredit, uvecavajuci tako obim svog poslovnog kapitala.
U novoj Srbiji desice se i sledece: svi poslovi koji danas postoje zahvaljujuci oligarhijskim monopolima i sistemu "ti meni, ja tebi", prestace da postoje, bez obzira koliko njihovi nosioci imali kapitala. To ce se svakako dogoditi, zato sto organizatori takvih poslova ne raspolazu ni poslovnim idejama ni znanjem. Navikli su da zaradjuju prinudom, vezama i u uslovima koji su samo za njih povoljni. U slobodnim trzisnim uslovima osnovni trzisni zakon, Zakon pravih vrednosti, postarace se da takvi nestanu iz trzisne stvarnosti. Oni jednostavno nece moci da izdrze utakmicu i konkurenciju onih koje ce naspram njih postaviti prirodni Zakon pravih vrednosti - ljude sa ispravnim znanjem, moralom i vrednim idejama[22]-(pod uslovom da vlast podrzi delovanje Zakona vrednosti). Mozda ce neki citalac primetiti da danasnji "monopolisti" imaju dovoljno novca i da ce, ako oni nece moci da se snadju, angazovati one koji ce znati da posluju i u novim uslovima, kao sto to i u danasnjim uslovima cine. Hiljadugodisnje ljudsko iskustvo stalno dokazuje, da ljudi koji vrede i znaju, jednostavno ne mogu i ne zele (osim ako nisu prinudjeni) da rade zajedno sa onima koji ne vrede. Radije ce, posebno ako im drzava to omogucuava da se oprobaju sami, ili ce saradjivati sa onima koji su po njihovom ukusu.
*** Ljudi koji ce se baviti poslovima u obnovljenoj Srbiji, a imaju vec poslovna iskustva iz prethodnih uslova, pored sasvim novih povoljnosti samog trzista, bice u pravom smislu reci zateceni jednostavnoscu administrativne forme samog poslovanja. Novac ce sa svog bankovnog racuna moci da podizu bez ikakvih ograda, jer nece postojati Sluzba platnog prometa ni obaveze prema takvoj ustanovi. Postojace samo poslovne banke. U opticaju nece biti ni formulara za poslovanje, kao sto su razne "izjave", "potvrde" i "dozvole". Nece biti ni saltera, ni cekanje pred njima, nece biti ni raznih overa, kao ni bilo sta slicno sto su ranije morali prema drzavnoj administraciji da ispunjavaju i obavljaju. Na primer, u novoj Srbiji jedan poslovan covek, ne napustajuci svoj pisaci sto, jednostavnim otkucavanjem svoje bankovne sifre na racunaru, placace, kupovace i prebacivace svoj novac na bilo koji racun u svetu, bez ikakvih overa, potvrda i dozvola. I jos nesto: drzavi ce se placacati godisnje SAMO JEDAN JEDINI POREZ prema bilansu poslovnog uspeha - porez na dobit. I nista drugo. Nece biti nikakvih "prireza", "razreza", akciza, "posebnih poreza", "stopa", "posebnih taksi"...[23] U stvarnom demokratskom svetu, porez kao kategorija preko koga drzava dobija svoje prihode primenjiv je samo tamo gde ima i dobiti. Zato se i ne placa porez za gradjevinsko zemljiste, kuce, stanove i slicno, bez obzira u kojoj meri ih neko poseduje. Porez se placa jedino ako takvo vlasnistvo donosi zaradu (na primer, izdavanje pod zakup). Nova Srbija morace da izvrsi korekciju dosadasnje prakse takvog oporezivanja, kao sto ce morati i da uradi denacionalizaciju urbanog gradjevinskog zemljista, jer zakonsko stanje kakvo je sada, sustinski i pravni je paradoks, posto vlasnik gradjevinskog zemljista koje je kupio, ili nasledio, placa taksu drzavi za njegovo koriscenje! Uz to i ovo: takav vlasnik prakticno je vlasnik gradjevinskog materijala u vidu kuce, za koju takodje placa porez, koja je sazidana, prema vazecem zakonu, na tudjem (drzavnom) zemljistu!? Sigurno je da ce nova vlast morati da odradi dosta sa Obligacionim pravom da bi se ispravila nepravda ucinjena otimacinon komunisticke vlasti, nazvanom nacionalizacija, eksproprijacija i slicno. Sigurno je, takodje, da takvi zahvati nece biti jednostavni, ali se oni moraju uciniti. U suprotnom, necemo nikada postati stvarno demokratsko drustvo - ne samo zbog neispravljanja ucinjene nepravde, vec i zbog istinite poruke "da se nicija sreca nije izgradila na tudjoj nesreci". U Hrvatskoj je, na primer, u otklanjanju nepravdi ucinjenih otimacinama, vlasniku gradske parcele otete posle Drugog svetskog rata i na kojoj je sazidan poznati hotel "Interkontinental", vraceno vlasnistvo u vidu udela u vlasnistvu nad sadasnjim hotelom. U Obligacionom pravu demokratskih drzava, zemljiste je "starije" od objekta sazidanim na njemu.
Navedeni nacin poslovanja, kao i prikaz ispravnog oporezivanja u buducoj Srbiji, samo je okvirni prikaz kako se danas posluje i oporezuje u svim zemljama slobodne trzisne privrede.
Oni koji su danas zbog svog posla prisutni na medjunarodnoj turistickoj berzi, znaju da postoje dve glavne grupe savremenih turista. Jedna grupa posecuje neke zemlje da bi uzivala u uslovima za odmor i rekreaciju, a drugu grupu cine turisti koji odlaze tamo gde mogu da ispune neke svoje zelje i potrebe za novim dozivljajima. Prvi su oni koji traze blagodeti mora, jezera i reka, ili im je vazna cista priroda planina i suma, ili ce uzivati u zadovoljstvu zimskih sportova. Drugu grupu turista privlace istorijski spomenci, muzeji, nacionalne manifestacije (karnevali, sajmovi, priredbe i slicno).
Zemlje koje umeju da iskoriste potrebu stanovnika bogatog sveta iz oba, ili samo iz jednog gore navedenog turistickog razloga, danas su od svojih drzava napravili mocne turisticke velesile. Neke drazave su od turizma nacinile i mocnu industriju (Italija, Austrija, Spanija, Svajcarska...). Takve zemlje ostvaruju samo od turizma desetine milijarde dolara prihoda, koji doprinosi ekonomskoj blagodeti njihovih gradjana. Oni koji prate turisticka zbivanja takodje znaju da TURISTI IZ BOGATIH ZEMALJA UGLAVNOM POSECUJU BOGATE I SREDJENE ZEMLJE. I da TAKVE zemlje od TAKVIH turista i ostvaruju najvece prihode. U turizmu postoje dva pravila. Prvo, "Ako tamo gde se odlazi nije interesantnije nego kod kuce, onda putovanje nema svrhu" i drugo, "Ako tamo gde se odseda (hoteli, pansioni) nema priblizno slicnih uslova konfora kao kod sopstvene kuce, onda ni boravak nece biti ugodan". Jednostavno sazeta oba pravila savremenog turizma mozemo svesti na sledece: Imucan turista (a takvi su i pozeljni) otputovace tamo gde je privucen turistickom ponudom i gde ce ga STVARNI SADRZAJI ponude (ne samo ono sto se nudi reklamom) pokrenuti da potrosi novac da bi se lepo proveo i lepo osecao. Ako tako bude, doci ce opet.
Srbija bez svoje korenite obnove nece privuci bogate turiste, iako svojim potencijalima ispunjava sve uslove za vrlo uspesan turizam. Savremeni turisti iz razvijenih zemalja ocekuju komforni smestaj, puteve bez rupa, okolinu bez otpadaka, bogate zabavne i kulturne sadrzaje, trgovinu sa obilnom ponudom roba, benzinske pumpe i servise sa potpunom uslugom, predusretljivost i usluznost personala - i osecaj da im novac nije otet, vec da su ga sa zadovoljstvom potrosili.
Obnovljena Srbija moci ce da ponudi svetu svoje prirodne lepote, svoje istorijske znamenitosti i ostale sadrzaje, pod uslovom da i u turizmu postupi kao i u ostaloj privredi - omoguci i podupre pojedinca da se bavi turizmom kao svojom delatnoscu u slobodnim konkurentskim uslovima, po sopstvenom nahodjenju i sa interesom koji ce pronaci u toj privrednoj grani. Tada cemo turistima iz sveta omoguciti da otkrivaju i lepe konforne privatne pansione smestene u prekrasnoj okolini koju cine nase livade, padine, vocnjaci, vinogradi. Moci cemo da im omogucimo da uzivaju u kupanju i pecanju na lepim i cistim rekama i jezerima, da probaju ekoloski ispravno voce i povrce, nas sir, kajmak, prsutu, rakiju i druge domace specijalitete. Moci ce da obilaze nase sume nezagadjene kiselim kisama, da se setaju nasim pitomim planinama, da vide jedinstvene prirodne i kulturne retkosti, kao sto su manastiri i crkve kojima smo bogati.
Srbiju je priroda obdarila jos jednim neprocenjivim bogatstvom - prirodnim lekovitim vodama. Malo je zemalja koje se mogu pohvaliti desetinama proverenih lekovitih banja kao Srbija. Za takve banje najbolje resenje bice ako se daju pod koncesiju stranim turistickim gigantima, organizacijama koje ce sa potrebnim kapitalom i najvaznije, svojim prisustvom na svetskom turistickom trzistu, od njih napraviti turisticke atrakcije i u koje ce, oni koji su ih uzeli u najam, svojim imenom i angazovanjem privuci na hiljade posetioca iz svih krajeva sveta. Takve ce organizacije pokazati i sigurno veliku spremnost za ovakvu saradnju, koja ce omoguciti, pored zaposlenosti mesnog stanovnistva i potrosnju na razne druge sadrzaje u okolini banja. Srbija ce, kada postane demokratska zemlja i kada se obnovi, sigurno privlaciti mnogo posetilaca iz sveta. Iz jednostavnog razloga: ona je za svet, zbog svih dogadjanja oko nje i interesantna i nepoznata. A danasnji razmazeni turisti zele da upoznaju novo, posebno ako je to i originalno na civilizovan nacin.
"Frankfurtske vesti" su prosle godine objavile da je jedan nas povratnik iz inostranstva zakupio pecinu Ceremosnju kod Kuceva sa sest hektara zemlje oko nje. Pecina Postojnska Jama u Sloveniji ima godisnje vise stotina hiljada posetilaca, domacih i iz celog sveta. U zajednickoj Jugoslaviji mnoge su generacije djaka tamo odlazile sa skolskim ekskurzijama. Posetioci ne placaju samo ulaznicu za obilazak pecine, nego trose svoj novac i na drugo u Postojni i okolini. Speleolozi tvrde da pecina Ceremosnja po svojoj lepoti nimalo ne zaostaje za Postojnskom Jamom. Treba uloziti u nju, oko nje i "proslaviti je". I naravno, sa posetom turista, nece imati koristi samo onaj koji je zakupio pecinu, nego i cela okolina. Prirodnih i istorijskih vrednosti u Srbiji ima mnogo. Potrebno je samo zainteresovati svet za njih.
Pre izvesnog vremena, u dnevniku "Blic", izasao je clanak u kome novinar iznosi svedocenje ocevidaca pod njihovim punim imenom, da se u Srebrnom jezeru kod Velikog Gradista sa vremena na vreme pojavljuje cudno bice koje je, zbog zvukova koje ispusta, od mestana nazvano "Drekavac". Nesto veliko i tajanstveno, kao "Nesi" iz jezera Loh Nes u Skotskoj. Opstinski nosioci turizma Velikog Gradista pozurili su da brzo potvrde svoju neinventivnost za turizam. Sutradan su preko istog lista uvredjeno objavili demant o postojanju takvog bica u "njihovom jezeru", plaseci se, verovatno, da ce tako nesto odvracati posetioce. Skotlandjani nisu tako postupili iako nema stvarnih dokaza za postojanje "Nesi". Da su to ucinili, vecina ljudi u svetu ne bi znao da postoji jezero Loh Nes, a ne bi ih ni posetili na stotine hiljade turista koji su na jezero dosli samo zbog "Nesi".
U Austriji, koja je svetska turisticka velesila sa prometom od preko petnaest milijardi dolara godisnje (iako nema more), dobar deo profita iz ukupnog turistickog obrta ostvaruju mali hoteli i pansioni u "domacoj radinosti". Neki su izgradjeni i pored znamenitosti koje su Austrijanci nametnuli kao turisticke atrakcije. Austrijski mali hoteli i pansioni besprekorno su cisti, komforni, sa romanticnim ambijentima i povoljnim cenama. Preko cele godine imaju svoje posetioce, medju kojima i one koji dolaze uvek ponovo. Takvi mali hoteli vecinom su porodicna preduzeca u kojima su zaposlene cele porodice.
Pisac ove knjige poznaje dobro Evropu i sa razlogom tvrdi da Srbija moze postati, ne samo turisticki konkurent, nego u pravom smislu turisticka "Meka", u koju ce uvek iznova dolaziti njeni posetioci. Potrebno je samo da postane sredjena i da dozvoli da je svet otkrije. Turisti ce dolaziti zbog ciste i pastoralne prirode koju oni nemaju, blage klime, vrsnih ski-staza koje ne zaostaju za svetskim, ukusne hrane, kulturnih i istorijskih spomenika, lekovitih voda i drugih prirodnih vrednosti. Najvise ce dolaziti zbog samih Srba, naroda koji gostoljublje nosi u dusi.
U svom kapitalnom delu "Vreme smrti", Dobrica Cosic navodi i onu istorijsku istinu kada su srpski seljaci u svojim kucama prihvatili austrougarske oficire koje je srpska vojska zarobila posle bitke na Kolubari i sa kojima nije znala sta da radi. Nije imala ni logore ni neka druga mesta gde bi ih smestila. Jedino resenje je bilo da se zarobljeni oficiri rasporede po seoskim kucama. Iako su Austrougari ostavili za sobom velika zlodela po Macvi i Podrinju, vecina srpskih domacina su austrougarskom oficiru ustupili i jedini krevet u svom domu, priblizno uz sledece reci: "Ti si gospodin koji je navikao da spava na krevetu, mi mozemo i na zemlji". Takav postupak nije naivnost, prostota ili neznanje. To je uzviseno gostoprimstvo. To je i dobrota koja odlikuje Srbina, jer on ume i da zaboravlja i da prasta. Kada je srpska vojska morala da se povlaci iz Srbije, na hiljade austrougarskih vojnika, dirnutih dobrotom i stradanjem ljudi u Srbiji, dobrovoljno se pridruzilo vojsci i narodu u povlacenju preko Albanije, uzevsi kasnije ucesca i u borbama za oslobodjenje Srbije. Takva svedocenja mogu se naci i u proznim radovima austrijskih i madjarskih pisaca. Ovi redovi nisu trenutno romanticno raspolozenje pisca u vremenu u kome zivimo i u nedacama koje su nas zadesile poslednjih godina, kada smo zaboravili nase iskonske vrednosti. Potrebno je samo da dozvolimo, kada nastane vreme obnove, da ponovo postanemo ono sto smo nekada bili i da nas drugi kao takve ponovo otkriju. Te nase osobine, uz ekonomske uslove koje cemo imati, bice i najvazniji razlozi da nas strani turisti posecuju. Nase ce nas osobine i razlikovati od "instant turizma", kakav je danas uglavnom u svetu.
Buducnost turisticke Srbije nije u kockarnicama i jevtinim manifestacijama, koje su po pravilu surogati surogata. Buducnost srpskog turizma bice u njegovoj autenticnosti i originalnosti. Najveca vrednost je u onom pastoralnom sto Srbija ima i u pozitivnoj energiji i gostoprimstvu domacih ljudi koje ce posetioci osecati.
Pisac knjige koju citate, susreo je proslog leta dvadesetsestogodisnju devojku koja je rodjena u Austriji i koja povremeno dolazi u Srbiju da obidje blize rodjake. Ona je studirala na jednom prestiznom americkom univerzitetu i posle zavrsenih postdiplomskih studija sada priprema doktorsku disertaciju. Pored srpskog, govori besprekorno jos pet svetskih jezika. Iako joj je majka, uspesna poslovna zena na Zapadu, obezbedila u svojoj organizaciji zavidno radno mesto, devojka mi je rekla da u buducoj obnovi Srbije zeli da uzme ucesca. Kada sam je upitao za razlog takve zelje, odgovorila je da je izazov da pomogne svom narodu znanjem (takodje i vaznim poznanstvima koje je stekla na elitnom americkom uneverzitetu), veci od potrebe da pravi karijeru i zaradjuje novac na Zapadu.
Malo je Srba koji nece ucestvovati direktno, ili indirektno u obnovi svoje zemlje i pored toga sto su neki od njih druga, pa i treca generacija u inostranstvu. Razlog takve zelje je vrlo jednostavan: nema ljudskog bica kome je sasvim svejedno sta se desava u njegovoj zemlji, ili zemlji njegovog porekla. I nema takvog koji ne zeli da se ponosi zemljom iz koje potice. Takva osecanja nosi u sebi svaki covek i ona su poznata pod jednim imenom - PATRIOTIZAM. Ljudsku potrebu da se iskazu i pokazu patriotska osecanja, nova vlast ce umeti da ceni i uvazava, a ne samo da izvlaci korist, kao sto se cini decenijama. Nasi ljudi iz sveta potrebni su obnovi Srbije, prvenstveno zbog svog znanja i iskustava koja su stekli radom u zemljama trzisne privrede. Njima ce biti ponudjeno i da uloze svoj novac i da pokazu svoje znanje u slicnim trzisnim uslovima koje su imali u zemljama iz kojih ce doci. Prema nekim pouzdanim analizama, nasi ljudi u svetu imaju kapital koji prelazi dvadeset milijardi dolara. Taj novac dobro bi dosao Srbiji za obnovu, ali ne pod parolom "Zajam za preporod Srbije", ili slicnim. On ce biti potreban samo ako oni koji su ga zaradili procene da vredi i da se moze ulagati u Srbiju. Kada oni tako procene, znacice da je Srbija na najboljem putu ka svom oporavku.
Vecina nasih ljudi otisla je u svet teska srca. U svojoj zemlji nisu mogli ni ekonomski, ni na druge nacine da se iskazu. U vecini od njih postoji zelja za povratkom. Mnogi mastaju i zive u nadi da ce se to desiti makar u penziji. U stvari, svi oni ocekuju samo novu Srbiju.
Navedimo jedan znacajan i interesantan podatak. U svetu ce u bliskoj buducnosti biti vise od pola miliona nasih ljudi koji su vec, ili ce uskoro postati penzioneri. Njihove ce penzije ukupno prelaziti cifru od milijardu nemackih maraka mesecno. Ta suma, koju bi oni trosili za svoju bezbriznu starost u Srbiji, dobro bi dosla kao redovni mesecni i dugorocni devizni priliv za obnovu nase zemlje - godisnje je to preko 12 milijardi nemackih maraka (!), novac koji moze da se sliva u novcani sistem Srbije. Nasim ljudima, stranim penzionerima, potrebno je samo ponuditi demokratsku drzavu u kojoj ce se osecati sigurno i u koju ce se vecina vratiti iz dva glavna razloga: u Srbiji ce njihove penzije imati vecu ekonomsku moc i drugi, jos vazniji razlog, jeste da vecina ljudi zeli da mirnu starost provede tamo gde je zivot i zapocela. Secanje na zemlju naseg rodjenja, osecanje koje je u svima nama sadrzano, poznajmo kao nostalgiju[24].
U svetu postoji i na hiljade nasih vrhunskih strucnjaka, kao i vrlo bogatih i uspesnih poslovnih ljudi. Imamo i vise stotine hiljada radnika koji su naucili da rade i koji umeju dobro da rade ono sto rade. Kada se u Srbiji upali zeleno svetlo za povratak, evo njih u masi. Doci ce, ne zato sto im je "tamo" dosadilo, ili zato sto su ispunili, ili nisu ispunili svoje snove. Vratice se zato sto je vrlo tesko odoleti zovu korena.
Masovni povracaj stranih radnika vec se dogodio u Evropi. Kada su se stekli povoljni uslovi za povratak u njihove zemlje, Italijani, Spanci, Grci i neki drugi narodi[25], napustili su zemlje domacine i vratili su se kucama i naravno, doprineli da njihove drzave dostignu ono sto danas jesu.
Za kraj ovog poglavlja treba podvuci da ni jedna zemlja danas u tranziciji nema takvu vrednost - veliki broj svojih gradjana u dijaspori, kao Srbija.
Kada zapocne vreme potpune obnove, mnogo stranih ulagaca bice zainteresovano, naravno zbog zarade, da svojim kapitalom ucestvuju u preporodu Srbije. Slobodna ekonomija i demokratska Srbija svojim zakonima i garancijama privuci ce investitore da unose svoj kapital, robu i nove tehnologije. U navali ponuda, vlasti u Srbiji jedino ostaje da proceni koje su najbolje. Osim ovakvog direktnog ulaganja sa strane koje ce dovesti i do vece zaposlenosti stanovnistva, Srbija ce na osnovu svojih potencijala moci od medjunarodnih finansijskih institucija da dobije i povoljne kredite za obnovu. Za ukupni oporavak, Srbiji nece biti potrebni sponzori koji ce preko date milostinje traziti neke ustupke za sebe, vec ravnopravni ulagaci koji ce imati samo ekonomski interes za svoja ulaganja u privredu Srbije. Pomoc mesetara nece biti potrebna, najvise zbog izvrsnih uslova koje ce Srbija ponuditi za uzvrat ulagacima. Zato i nece postati zavisna od raznih sponzora i "dobrocinitelja", kao sto se desilo nekim zemljama u tranziciji i koje danas to skupo placaju (i cija iskustva ne bi smeli da ponovimo).
Kao veliki balast Srbiju danas pritiska spoljni dug koji iznosi vise milijardi dolara i koji je Srbija nasledila od zajednicke Jugoslavije. Dug je nacinjen uzimanjem raznih kredita, koji su nenamenski troseni. Srbija ce, pod uslovom da krene istinskim putem demokratske obnove, verovatno dobiti od medjunarodne zajednice i mogucnost za reprogramiranje tih dugova. Za ovakvo ocekivanje postoje dobri razlozi. Takva mogucnost je najavljena i ona je logicna. Samo otpisivanjem starih dugova, Srbija ce za obnovu moci da podigne nove kredite kod svetskih finansijskih institucija. Oprostajem starih dugovanja (koji i nemaju odakle da se naplate) i davanjem novih kredita, medjunarodne finansijske institucije prisustvom na novom trzistu Srbije, dugorocno gledano, dobro ce i profitirati. Ujedno ce demokratska srbija biti vracena u svetske institucije iz kojih je, skoro svih, bila iskljucena. Spomenimo one najvaznije, UN, OEPS, MMF, kao i mnoge druge, zapravo u sve one institucije koje ce Srbiji omoguciti da njeno ukljucenje u svet protice bez problema.
Demokratska Srbija imace jos jednu povoljnu mogucnost, po onoj iskonskoj mudrosti: "Nikada nesto nije toliko lose, da iz toga nece izaci i nesto dobro". Evropska Unija i Amerika, sagledavsi svoju zabludu u kaznjavanju Srbije sankcijama i bombardovanjem i uvidevsi svojim direktnim prisustvom na Kosovu ko je ko, zelece i da se opravdaju pred svojom javnoscu i pred svetom. Prisutna je i griza savesti koja se javlja kada covek pogresi, a odluke o kaznjavanju donosili su ljudi. Opravdanje i "pranje savesti" ogledace se u takmicenju razvijenih drzava da se pomogne Srbiji. Uzgred, ne zaboravimo da su i najveci zlocinci kroz istoriju, sagledavsi svoje greske, gradili crkve pokajnice.
Pored svih navedenih finansijskih izvora koji ce Srbiji biti u obnovi dostupni, mora se spomenuti i sama novcana odsteta koju ce nasa drzava dobiti zbog ucinjene NATO agresije na nju. Naime, ratna odsteta mora biti isplacena i za njenu isplatu nece biti potrebne ni tuzbe ni arbitraze medjunarodnih sudova. Placena odsteta bice znak prihvatanja Srbije u drustvo Evrope, a i ublazavanja savesti. Takva odsteta vec je direktno i najavljena preko "Programa za obnovu Jugoistocne Evrope" i ona prema nekim procenama (samo ratna odsteta, ne i druge vrste pomoci) iznosi oko cetiri milijarde dolara.
4. DUHOVNI I MORALNI PREPOROD SRBIJE
Da bi srpski narod mogao da nacini svoj potpuni preobrazaj, morace da se poradi i na njegovom duhovnom i moralnom preporodu. Tek tako obnovljeni narodi Srbije, ekonomsko i duhovno-moralno preporodjeni, bice uvazavani i cenjeni od naprednih naroda sveta. Srpski narod je narod dobre duse. To je njegova bit i njegova priroda. To dokazuje i njegova istorija. Srbi nisu nikad bili porobljivaci drugih naroda, niti su ikad kolektivno iskazivali bilo koji oblik sovinizma. U Srbiji su kroz istoriju i mnogi prognani narodi nalazili utociste. Posle prestanka progona dosta njih iz tih naroda ostajali su i dalje da zive u Srbiji i ako su mogli da se vrate u svoje drzave. To se zbilo sa Jevrejima, Rusima, Madjarima, Slovencima, Bugarima, Romima, Slovacima i drugima. Razlog zbog cega su ostali, pored nacina na koji su primljeni, jeste da im je u zajednici sa Srbima dobro. Medju srpskim narodom zivi nacionalna manjina Roma koja se u proslim vremenima izjasnjavala kao "Srpski Cigani". Verovatno zato, jer Srbi nikada nisu preduzimli nikakve odmazde nad njima, niti su ih na bilo koji drugi nacin kinjili, sto su im kroz istoriju cinili mnogi drugi narodi.
Nova Srbija ce uporedo sa svojom ekonomskom obnovom, raditi i na obnovi srpskog nacionalnog bica. Duhovni i moralni preporod Srbije podrazumeva: obnovu kulture, vracanje ugleda Pravoslavnoj Crkvi, obnovu skolskog sistema i mogucnost da u pravnoj drzavi mediji dobiju status nezavisnih i potpuno slobodnih informatora drustva.
Kultura jednog naroda je opsti duhovni i intelektualni ambijent preko koga se manifestuju njegove sustinske vrednosti. U vreme u koji je ceo jedan narod gurnut do ivice svog opstanka, kada su prave vrednosti zaboravljene i zamenjene vracarama, vidovnjacima, cudo-isceliteljima, prorocima i spasiteljima, a kic i sund naturaju se kao lepi, pravu kulturu u Srbiji zamenila je jedna opsta i nova nacionalna kultura (umetnost) koja se zove: Umetnost prezivljavanja. Jednostavno, za gradjanina Srbije svih ovih godina, bioloski preziveti do daljeg, postala je prava virtuoznost. Sve ostale vrednosti postale su mu sporedne.
U novoj Srbiji sa njenim sveopstim preporodom i kultura ce dobiti svoje pravo mesto. Kulturne vrednosti pocece da se ispoljavaju u svom pravom znacenju kada pocne da deluje Zakon vrednosti. Tada ce ono sto zaista vredi potisnuti iz nase stvarnosti kic, sund i druge lazi koje su nametnuli oni koji su iz njih crpeli svoje egoisticne koristi. To ce biti prirodan proces i on se nece moci ni zaustaviti ni menjati.
Jedan moj prijatelj, uvazeni stomatolog Gagovic, u razgovoru o danasnjoj sund muzici, rekao je sledece: - Pustimo, na primer, da narod na radiju i televiziji vise puta dnevno cuje muziku Mocarta i Verdija, kao sto danas slusa novokomponovanu muziku, i posle izvesnog vremena ljudi ce poceti da zvizducu njihove arije i da kupuju kompakt diskove i kasete klasika.
Narod ce imati opstu kulturu kakvu mu vlast dozvoli da ima. Zapravo, kultura ce biti takva kakvu jedna vlast podrzava. Ne postoji takav narod koji se ne moze kulturno prosvetiti. Sveopste kulturno prosvecenje Srbije zapocece kada nastane i opsti ekonomski oporavak Srbije. Samo sa ekonomskim prosperitetom spontano ce nastati i pravo prosvecenje. Veliki pesnik Italije, Torkvato Taso, napisao je u XVI veku reci koje razvoj covecanstva vise od 400 godina bez rezerve potvrdjuje: "Bez postizanja odredjenog materijalnog blagostanja, u ljudskom drustvu je nemoguce kraljevstvo duha" (nemoguc je razvoj kulture, intelektualnosti, nauke, kao i duhovnosti). Danas u Srbiji postoji veliki broj onih koji zasluzuju, na osnovu svojih dela, da sutra postanu nosioci preporoda srpske kulture. Potrebni su im samo uslovi i sloboda da to i postanu.
Da nije bilo Srpske Pravoslavne Crkve, njenog uticaja i vodjstva kroz srpsku istoriju, verovatno danas ne bi postojale ni srpske nacije, ni srpske drzave. To je istorijska cinjenica i nju niko ne moze da umanji. Bez obzira kakva je veroispovest pojedinih gradjana Srbije, ili kakva su njihova religiozna ubedjenja, u novoj Srbiji mora se povratiti znacaj Pravoslavnoj crkvi, kakav ona zavredjuje zbog zasluga za srpski narod i duhovnog ucenja koje je kroz vekove odrzalo srpsko nacionalno bice. Jedan od vaznijih koraka u ispravci SVIH nanesenih nepravdi, bice i vracanje svih dobara Pravoslavnoj crkvi oduzetih od strane komunisticke vlasti i uvodjenje nauke o duhovnosti u skolski program, kao i omogucavanje Crkvi da ima svoj TV i radio program (svoju TV i radio stanicu).
Pisac ovih redova samo je u toku svog skolovanja (za 16 godina) doziveo pet skolskih reformi, odnosno promena nastavnog programa sa potpunom promenom naziva i samog skolovanja. Iz treceg razreda nize gimnazije presao je u osmi osmogodisnje, da bi posle osmog razreda osmogodisnje upisao peti razred vise gimanazije. Iz sestog razreda vise gimnazije upisivalo se u treci razred gimnazije. (Navedeni redosledi nisu greska.) Velika matura je posle cetvrtog gimnazije postala diplomski rad. Na fakultetu bez stepena, uvedena je nastava sa stepenima zvanja, da bi posle nekog vremena stepenovanje bilo ukinuto i izvrsene dodatne promene i bukvalna tumbanja naziva predmeta i stecene kvalifikacije. U nasoj skolskoj stvarnosti postojala je i "Suvarova skolska reforma", a posle ove jos nekoliko njih. Prakticno svakih nekoliko godina vrsena je reorganizacija skolskog sistema. Takve ceste skolske reforme nanele su velike stete kvalitetu obrazovanja. Izmedju ostalog, stvorio se i obrazovni jaz medju generacijama. Na primer, kada roditelji pogledaju skolske programe svoje dece, dobijaju utisak da se nisu ni skolovali! Jednostavno, medju nazivima predmeta koje njihova deca uce, ne mogu da prepoznaju predmete koje su oni ucili. Babama i dedama skolsko obrazovanje njihovih unuka posebna je nepoznanica. Na primer, u osnovnoj skoli, u trecem razredu, istorija se nazvala "poznavanjem drustva", a lep i odgovarajuci naziv za osnovca "zemljopis", koji je generacijama bio blizak, zamenjen je sa "poznavenje prirode". To je slucaj i sa dosta drugim nastavnim predmetima. Ceste skolske reforme kod nas izazvale su velike potrese u obrazovanju, a jedna od najtezih posledica jeste cinjenica da se nase skolske kvalifikacije ne priznaju nigde u civilizovanom svetu.
U vecini zemalja razvijene Evrope skolska reforma nije vrsena vise decenija, osim manjih dopuna koje prate razvoj drustva. Radi ilustracije stabilnosti skolskog obrazovnog programa, posluzimo se primerom Austrije. Ucenici tamo koriste udzbenike iz opsteg obrazovanja, kao sto je istorija, maternji jezik, sociologija, kao i neke druge, napisanih i decenijama ranije. Napomenimo da u Austriji nije vrsena nikakva skolska reforma vise od sto godina! Osnovna postavka u zemljama gde je skolski sistem stabilan, jeste: "Zasto bi se menjalo nesto sto generacijama samo potvrdjuje svoju valjanost".
U novoj Srbiji kao jedan od prioritetnih zadataka bice da se izvrsi kompletna skolska reforma koja ce srpsko skolsko obrazovanje naciniti kompatibilnim (srodnim) sa skolskim sistemima razvijenog sveta. Takvu srodnost zahteva i svet od nas, da bismo mogli i da postanemo deo sveta. Tada ce se i nase skolske kvalifikacije priznavati bez vecih formalnosti (bice nostrifikovane u svetu). Skolski program u novoj Srbiji nece biti obojen ideologijom, niti bilo kojim vidom indoktrinacija i bice prilagodjen mogucnostima uzrasta. Morace da bude i stimulativan za ucenje, da postane razumljiv i zabavan. Sadrzace i gradiva koja se nisu ucila: etiku, sociologiju ponasanja, nauku o duhovnosti, psihologiju uspeha, kao i druge oblike informacija koje ce, uz strucno gradivo, stvarati, pored dobrih strucnjaka i licnosti koje ce predstojeci zivot moci pravilno da shvate i da se na laksi nacin u njemu snadju. Nastavno osoblje u obnovljenoj Srbiji imace visoke plate, jer samo materijalno obezbedjeni nastavnik moci ce svoje znanje da prenese na ucenika. Tako je danas u Evropi, tako je bilo i u Kraljevini Jugoslaviji izmedju dva svetska rata. Jedan gimnazijski profesor mogao je u Kraljevini Jugoslaviji samo sa svojom mesecnom platom bez nekih vecih problema da celu svoju porodicu izdrzava. I jos nesto. Profesori i nastavnici su zbog njihovog doprinosa drustvu, tada bili i vrlo uvazavani. Tako ce biti i u obnovljenoj Srbiji. Novi skolski program donece jos nesto: zbog prilagodjenosti skolskog gradiva roditelji nece morati da uce sa svojom decom da bi ovi imali "visoke proseke" zbog manje problematicnog upisa na visi nivo obrazovanja. Nece vise biti ni prijemnih ispita, "rang lista" i "bodova", jer ih nigde u normalnom skolstvu i nema. Ako se samo malo razmisli, takva vrednovanja za upis u srednju skolu, ili na fakultet, zapravo su negacija i nipodistavanje prethodnog obrazovanja. Sto se tice samog kapaciteta skolskih ustanova, oni ce se popunjavati ravnomerno, iz sasvim jednostavnog razloga: ucenici ce upisivati stvarno besplatne[26] drzavne skole, ili privatne u kojima ce se placati skolarina, prema sklonostima i zeljama posto ce potreba za strucnjacima zaista potrebnih profila biti podjednka. Nece se pohadjati neka skola samo zato jer se sa njom dobija lakse zaposlenje ili bolje placeno radno mesto, ili sto se u njih moze upisati posto im kapaciteti nisu popunjeni.
Ako jos malo razmislimo o nasem skolskom sistemu, doci cemo lako do zakljucka da su generacije djaka skrenute sa svog zivotnog puta. Generacijama ucenika nije se dozvoljavalo, zbog ekonomske i politicke zbrke drustva, da uce i da profesionalno postanu ono sto su zaista voleli i prema cemu su imali sklonosti i dara. Nova Srbija ce zbog uslova koje donosi demokratija i trzisna privreda, svojim generacijama pruziti mogucnost da uce i da rade ono sto vole i zele. Zapravo, omogucice se ljudima da njihovi stvarni kvaliteti dodju do punog izrazaja.
Onaj ko je u vreme destrukcije citao nezavisne dnevnike i casopise, sigurno je u njima zapazio vrsne komentatore, hronicare i izvestace - pisce od znanja i duha. Mozemo samo da pretpostavimo kakve ce nam tek pisane vrednosti takvi novinari davati kada dobiju prave uslove za rad: tehnicke i materijalne. I kada budu imali ono sto im je najpotrebnije - ekonomsku nezavisnost i slobodu da pisu o svemu sto zele. Naime, da napisu sta osecaju i sta stvarno misle. Pisac ove knjige ima mogucnosti da prati stampu sa Zapada i da je uporedjuje sa nasom. Dozvoljava sebi da izjavi, da mnoga nasa novinarska pera po kvalitetu napisanog mogu da se takmice sa onim sto se moze procitati u novinama i casopisima razvijenih zemalja. Mnogim komentarima ih i prevazilaze. Ovi sa strane, za sada, bolji su samo u ambalazi. To sto ce se desiti sa novinama i casopisima, vazice i za TV emisije. Ono sto se do 5.X.2000. godine prezentiralo narodu sa televizijskih ekrana, bilo je sve drugo osim novinarskog znanja. U novoj Srbiji imacemo i novu televiziju, kulturno progresivnu, potpuno nepristrasnu i ideoloski oslobodjenu, ujedno stimulisanu od same vlasti da TV emisije daju i uputstva i korisne kritike, da bi vlast jos bolje radila svoj posao. Uostalom, sve ovo navedeno o medijima, jeste pravilo i zahtev samog demokratskog uredjenja jednog drustva i praksa koja se uveliko sprovodi u zemljama demokratskog sveta.
Jedna drzava onoliko je pravna koliko njena vlast postuje i sprovodi vazece zakone. Nova Srbija MORACE da postane pravna drzava, jer od toga kako ce se sprovoditi demokratski zakoni koji ce u njoj postojati, zavisice, pored same brzine promena i stvarna demokratska obnova. Zavisice i njen prijem u drustvo evropsko-pravnih zemalja. Kao dokaz pocetka obnove Srbije kao pravne drzave, bice donosenje novog Ustava, osnove svih buducih demokratskih zakona. Novi Ustav ce garantovati ono sto jedno demokratsko drustvo u sebi sadrzi: potpunu politicku slobodu svojih gradjana, jednakost svih gradjana pred zakonom i garanciju da ce se svima bez ikakvih razlika, pruziti mogucnost da iskazu i potvrde sve svoje vrednosti. Prema nacelu koje se primenjuje u ujedinjenoj Evropi, u novoj Srbiji vazice samo zakoni koje je izglasao parlament. Zakoni ce biti dugotrajni, tesko promenjivi i vazice samo oni koji ce svojim delovanjem koristiti svakom pojedincu, a ne samo interesima vlasti, nekoj grupi, ili politickoj partiji. U obnovljenoj Srbiji nece postojati "uredbe", "privremene mere", "ukazi", "naknadne mere", "odluke vlade", ili bilo sta slicno, zapravo sve ono sto nije poznato u vazecem pravnom recniku i praksi demokratskih drzava. Vazice samo zakoni i eventualno amandmani (zakonske izmene i dopune) koje takodje moze da izglasa i odobri samo parlament na predlog vlade. Korenita promena demokratsko - pravne Srbije nece moci da bude sprovedena, ako se ne izvrsi i racionalizacija drzavne administracije, reorganizacija sudstva i pravosudja, reorganizacija lokalne samouprave, reorganizacija policije, kao i same vojske.
RACIONALIZACIJA DRZAVNE ADMINISTRACIJE
Kao sto se iz godisnjeg bilansa (zavrsni racun prihoda i rashoda) jednog preduzeca vidi da li je preduzece poslovalo uspesno ili neuspesno, tako i godisnji bilans jedne drzave pokazuje da li je drzava, kao ekonomska celina, u prethodnoj godini poslovala dobro ili lose. Bilans drzave ilustruje i sposobnost jedne vlade. Takodje se iz prihoda i rashoda (bilansa) vidi i da li je drzavni aparat racionalan (manje kosta svoje gradjane) ili je skup, sta vise, vidi se i da li je vlast, kako narod kaze, "trosadzijska". Na kraju kalendarske godine u svakoj demokratskoj drzavi vlada je duzna da javno prezentira pred parlamentom i gradjanima i sve troskove drzavnog aparata[27]. Takav postupak je i razumljiv. Gradjani moraju da budu upoznati na sta je sve utrosen njihov novac. Ukoliko se pokaze da je vlada novac trosila nenamenski ili rasipnicki, bice prinudjena da podnese ostavku. U nekim slucajevima prekomernog trosenja, odgovorni za rasipnistvo povlace i zakonske posledice. Za sve ove godine ni jednom nisu prikazani stvarni troskovi drzavnog aparata Jugoslavije, kao sto niko nije bio prinudjen da podnese ostavku zato sto je potrosio vise nego sto je smeo.
Svojim ustolicenjem prethodna vlast je u Jugoslaviji zapocela svoju vladavinu sa jasnom predstavom o politickom ustrojstvu drzave. Odluceno je da vlast postane oligarhijska - tako nacinjena da sluzi iskljucivim interesima uzeg kruga vladajuce strukture i odredjenom broju poslusnika. Da bi "Sve ovce bile na broju, a vuci siti", odnosno, da bi oligarhija i poslusnici bili nagradjeni, izmisljena je drzava nazvana Savezna Republika Jugoslavija, koja je za kratko vreme postala zemlja sa jednim od najnizih zivotnih standarda na svetu, ali zato je postala i drzava, u odnosu na broj stanovnika i velicini teritorije, sa najvecim drzavnim aparatom na svetu! U Jugoslaviji je njena drzavna administracija nacinjena namerno takvom da bi oligarhija i njeni poslusnici imali mogucnost da dobiju sto vise zvanicnih drzavnih funkcija.
Zelju za nekom politickom funkcijom prirodna filozofija tumaci kao "zelju ega da se iskaze preko vladanja (moci) naspram drugih ljudi". Ne zalazeci u to da li su jugoslovenske drzavne funkcije rezultirale iz potrebe ega da se poseduje moc, ili uz to idu i neki drugi egoisticni interesi, ostaje cinjenica da malu Jugoslaviju cine jedna savezna, dve federalne i jedna autonomna jedinica. Sve one (u jednoj maloj drzavi!?) imaju svoje parlamente, svoje predsednike, predsednike vlade, potpredsednike vlade i skoro ista (trostruka) ministarstva. Danas potpuno osiromaseni gradjani Srbije izdrzavaju (posto Crna Gora ne uplacuje nikakva sredstva u federalne fondove) jednu saveznu, jednu republicku i jednu autonomnu administraciju, zatim, vojsku sa stotinu generala, veliki broj diplomatskih i drugi predstavnista u svetu (koja imaju posebne priviklegije), ogroman policijski aparat, mnogo lokalnih funkcionera placenih iz drzavnog budzeta (na primer nacelnike okruga sa svojim personalom, koji, zapravo, nemaju nikakvu stvarnu funkciju), savezne, republicke i opstinske ustanove kojima niko ne zna stvarnu svrhu, drzavnu radio-televiziju sa hiljadama zaposlenih[28], kao i jos mnogo toga drugog. ZAPRAVO, CINJENICA JE DA, prema mogucnostima, IMAMO NAJSKUPLJU DRZAVNU ADMINISTRACIJU NA SVETU! Toliko skupu da takvu kakva je kod nas, ne bi mogle da podnesu i drzave koje danas imaju privredu i vise desetina puta bogatiju[29].
Prema nekim navodima, oligarhista i najblizih poslusnika kod nas je u ranijoj vlasti bilo oko 12.000 i koji su za licne potrebe i ucvrscenje vlasti, trosili vise od dve trecine ukupnog godisnjeg jugoslovenskog nacionalnog dohotka! Ostalim, vise od osam miliona jugoslovena, ostavljano je manje od jedne trecine da se sa time snalaze i prezivljavaju. Novac za potrebe vlasti otiman je od naroda sa preko 270 vrsta poreza i nameta, kao i razlicitim obmanama i svojevrsnim reketiranjem.
Da bi Srbija mogla da postane ravnopravna clanica Evrope i naravno, da bi mogla da krene na put svoga razvoja, morace i da svoju drzavnu administraciju organizije (dovede) na racionalni nivo (da manje kosta poreske obveznike) i to prema svojim stvarnim mogucnostima i potrebama. Kada se to dogodi, bice to i znak da je vlasti zaista stalo do naroda, a ne da je drzavni aparat ustrojen samo za dobrobit politicara. Tek tada ce moci i da se kaze da imamo zaista demokratsku vlast. Uzgred, piscu ovih redova nije poznato da negde u Evropi postoji predsednik vlade sa pet potpredsednika!? I jos jedan primer za uporedjenje: americki savezni parlament, sastavljen iz Senata sa 100 poslanika i Kongresa koga cine 435 poslanika (ukupno 535 poslanika), ima za 90 poslanika manje nego sto je broj poslanika u cetri parlamenta SR Jugoslavije (625) koje placaju iskljucivo gradjani Srbije. Americka savezna administracija ima i duplo manji broj ministara od ukupnog broja ministara u Jugoslaviji. Administracija je i u svih 50 americkih saveznih drzava tako uspostavljenu da poreznike sto manje kosta. Da je americka drzavna administracija ustrojena na nacin kako je drzava organizovana u Jugoslaviji, sigurno da Amerika ne bi mogla da postane najbogatija i najmocnija zemlja sveta, iako je po broju stanovnika veca od SR Jugoslavije za 30 puta, a po teritoriji za preko 90 puta.
U novoj Srbiji sudstvo i pravosudje moraju biti ono sto u jednoj demokratskoj drzavi moraju biti: drzavne institucije sa nezavisnom vlascu. Pod pojmom "nezavisna vlast"[30] podrazumevaju se sve odluke suda, kao vlasti koju moraju da postuju i ostale dve vlasti demokratske Srbije, zakonodavna i izvrsna. Sud mora da postane institucija koju ce uvazavati sve ostale institucije, a na prvom mestu gradjani Srbije. U ispravnost sudskih odluka imace svi poverenja, drzava i gradjani. Da bi se steklo potpuno poverenje u ispravnost rada sudova, oni moraju na prvom mestu biti potpuno apoliticni, zatim potpuno materijalno nezavisni od drzave i aktuelne vlasti i da su sudije i svi zaposleni u sudstvu i pravosudju odlicno placeni. I uz sve ovo, da zakoni koji ce se sprovoditi i tumaciti nisu dvosmisleni, nedovoljno jasno definisani i da su postojani[31]. U sud na koji aktuelna vlast i dnevna politika nemaju upliva, gradjani imaju poverenja. Sudije, tuzioci i svi ostali sluzbenici u sudstvu i pravosudju, dobijace visoke plate, a gradjani ce u njihove odluke imati potpuno poverenje, jer ce znati da na takve ljude nije moguce politicki uticati i da ih nije moguce korumpirati i podmititi. Sudijama i tuziocima u demokratskoj Srbiji mora se vratiti i personalni znacaj, kakav njihove kolege u svim drugim demokratskim drzavama imaju. Moraju postati ono sto im po prirodi njihovog zvanja i znacaja pripada - profesionalno uvazavane licnosti.
Jedan od vaznijih poticaja da se demokratsko drustvo krece putem progresa, jeste postojanje lokalne autonomne uprave. Takva samouprava je prirodna i razumljiva: gradjani sami znaju sta je za njih i za njihovo mesto gde zive najbolje. Srbija ce u novom Ustavu precizirati prava lokalne samouprave prema vazecoj praksi i iskustvu Evropske Unije. Na lokalnim izborima gradjani ce slobodnim glasanjem, po principu jedan covek, jedan glas, birati u izbornoj kampanji izmedju nekoliko kandidata svog gradonacelnika. Izbor ce biti vrlo slican izboru predsenika Republike. Naime, onaj ko dobije najvise glasova postace gradonacelnik. Birace se mestanin od ugleda koji je rodjen u mestu gde se bira, koga gradjani poznaju i za koga osecaju da je on osoba koja je sposobna da se ponasa "kao najbolji domacin u svojoj kuci". Gradonacelnik u dogovoru sa svojim najblizim saradnicima donosi odluke koje mu omogucava njegova vlast. Kod svih odluka, njegova rec je poslednja. Nema opstinskih skupstina, glasanja odbornika koji glasaju direktivom svoje partije i predsednika opstina koji su partijski poslusnici. Takodje, nece biti ni lako nekog iz opstinske vlasti podmititi da bi se dobile neke povlastice. Ako se tako nesto i dogodi, na udaru javnosti prvenstveno ce biti gradonacelnik. Zato on i postavlja za svoje neposredne saradnike osobe u cije je ljudske i strucne kvalitete siguran, a ovi za rad svakog svog potcinjenog odgovaraju licno gradonacelniku. Funkcija gradonacelnika donosi i raspodelu odgovornosti koja je pravolinijska - tacno se zna ko je za sta odgovoran. Na primer, nece biti (kao sto je bilo), "trazenja krivca" dok se krivica ne zaboravi, premestanje na drugu funkciju i slicno. Gradonacelnik dobija veliku vlast, ali i veliku moralnu odgovornost. On poznaje licno mnoge ljude koji su za njega glasali, kao sto se i njihove porodice i njihova deca medjusobno poznaju. (Zato je vrlo vazno da korenima potice iz mesta gde je gradonacelnik.) U takvom okruzenju tesko je da ce neko svoje licne interese postavljati iznad zajednickih. Gradonacelnik imenuje svoju "gradsku vladu" u koju on ima poverenja, ali koju moze da primora i "da podnese ostavke" bez vece formalnosti. Isto vazi i za sefa lokalne policije. Funkcija gradonacelnika koja ce u novoj Srbiji biti uspostavljena od najmanjeg mesta do najvecih gradova, garantovace najbolju raspodelu lokalnih resursa i ostalih mogucnosti u interesu gradjana jednog mesta. To se dogadja, prvenstveno zato sto je biti gradonacelnik ljudsko priznanje i moralna funkcija bez usko stranackih i niskih licnih interesa. Lokalna samouprava sa gradonacelnikom na celu ima i potporu za svoje najbolje funkcionisanje i u tome da ce gradjani ako imaju zamerke na rad onog koga su sami izabrali, moci sami i da smene. U vecini drzavama Evropske Unije gradonacelnici koji najbolje rade za svoje sugradjane, mogu biti birani uzastopno u neogranicenom broju mandata. To je i logicno: zasto ne podrzati nekog koji dokazuje valjanost i potvrdjuje svoju ispravnost.
U obnovljenoj Srbiji policija ce postati drzavna institucija koja ce biti potpuno apoliticna. Njena funkcija bice kao i u svim demokratskim zemljama: da sve svoje mogucnosti, nezavisno od bilo kakvih uticaja, posveti zastiti reda i mira gradjana i da brani njihova ustavna prava. Morace da bude dobro nagradjena, zbog istih razloga kao i sudstvo i pravosudje i zbog same prirode posla. Morace biti i izvrsno opremljena i da saradjuje sa policijama u svetu. I njena brojcanost bice ustrojena prema velicini i potrebi zemlje. Danas u srpskoj policiji ima vrsnih strucnjaka koje bi pozelele mnoge policije sveta. Potrebno im je samo dati mogucnost, uslove i nezavisnost da se iskazu. Nekad su nasi policijski strucnjaci bili pozivani kao gosti najboljih policija sveta, sa njima su saradjivali, bili su i uvazeni clanovi medjunarodnih policijskih organizacija. (Uzgred se podsetimo, da je zakonitost otisaka prstiju - daktiloskopiju, postupak koji je doneo revoluciju u savremenoj kriminalistici, otkro Srbin Jovan Vucetic, policijski sluzbenik iz Argentine.) Zbog vrednosti mnogih koji su danas u policiji, u obnovljenoj Srbiji nece biti velikih kadrovskih promena. Da bi se postao dobar policajac operativac (inspektor ili slicno) potrebne su godine iskustva. Nijedna zemlja ne zeli samo zbog politickih razloga da se lisi vrednosti koje njenom ispravnom funkcionisanju mogu samo da pomognu. Takvu vrednost danas imaju i mnogi u postojecoj nasoj policiji. U obnovljenoj Srbiji policija ce biti ono sto je za nju i prirodno - narodna policija u koju gradjani imaju poverenje. U novoj Srbiji, po ugledu na druge demokratske zemlje, reorganizacija policije bice obavljena tako sto ce se i uprava nad policijom promeniti. Naime, uprava nad policijom se nece vrsiti iz nekog centra moci, ili iz ministarstva, vec ce lokalna policija za svoje delovanje odgovarati samo lokalnoj vlasti. Sefa (nacelnika) lokalne policije postavljace (po potrebi i smenjivati) iskljucivo gradonacelnik, koji ce ujedno biti i odgovoran pred gradjanima (koga su oni i izabrali) za ispravan rad policije. Sef lokalne policije poznavace samo "jednog gazdu", gradonacelnika, kome ce i jedino polagati racuna za rad svakog od svojih ljudi. Takav nacin organizacije policije nije ustrojen samo prema demokratskim principima, vec je i prirodan: policija se takvom organizacijom oseca kao deo tela jednog naroda, kome sluzi i pripada, a ne kao nesto izdvojeno, ili iznad.
Kada dodje do potpune evropske integracije, mogucnost izbijanja medjunarodnih ratnih sukoba na tlu Evrope bice smanjena na najmanju meru. U ujedinjenoj Evropi armije drzava clanica imace zajednicku vojnu doktrinu, a vojna tehnika bice ujednacena i sluzice da se odbrani bilo koja ugrozena clanica Evropske Unije, kao i cela Evropa. Srbija ce morati na samom pocetku svoje obnove, zbog brzeg demokratskog i privrednog razvoja, da izvrsi i reorganizaciju svoje vojske po ugledu na druge drzave Evropske Unije. Srpska stajaca armija postace profesionalna. U svom sastavu imace iskljucivo ljudstvo koje ce ugovorno biti zaposleno kao profesionalni vojnici na odredjeno vreme za odgovarajucu mesecnu nadoknadu. Srpska armija ce biti modernizovana i brojcano prilagodjena prema mogucnostima same drzave i potrebe regiona. Tesno ce saradjivati i sa armijama susednih zemalja, kao i sa drugim armijama iz Evrope. Srbija ce za reorganizaciju i modernizaciju svoje vojske dobiti tehnicku i drugu pomoc od Evropske Unije, jer je takva pomoc realna i ona je u interesu bezbednosti zemalja koje ce je dati, kao i cele Evrope. To se vec desava sa komsijskim drzavama koje su potpisnice pakta za stabilnost Evrope. Samim postojanjem profesionalne stajace vojske, u demokratskoj Srbiji prestace i nedemokratska prinuda muskaraca da obavezno sluze vojni rok od 12 meseci. (Sa cestim mobilizacijama i duze.) Vojna obaveza za civile od 18 do 27 godina bice svedena samo na potrebnu vojnu obuku, na onoliko dugo koliko je ona zaista potrebna. U demokratskim evropskim drzavama to vreme iznosi tri meseca, ili najvise dva puta po tri meseca u dve godine. Jednom u par godina, posle obavljene glavne obuke, morace, zbog obnavljanja vojnickog znanja, da se obavljaju i vojne vezbe u trajanju od nekoliko dana. I obuka i vojne vezbe odvijace se u vojnim centrima koji su u neposrednoj blizini stanovanja vojnog obveznika. Za vreme vojne obuke i vezbi ucesnici ce primati predvidjenu platu i imace mogucnost da slobodno vreme provode u svom privatnom okruzenju. Takvom organizacijom, pored velikih usteda koje ce imati drzava zbog ukidanja obaveznog vojnog roka i troskova koji idu uz to, mladi ljudi nece prekidati skolovanje, profesionalno napredovanje, ili im neki drugi planovi za buducnost nece biti poremeceni. Pored ovog, vojni obveznici prakticno neodvojeni od svojih porodica i svoje sredine, vojnu obuku od samo tri meseca, kao i povremene vojne vezbe, dozivljavace kao rekreaciju, odnosno kao mogucnost za sticanje fizicke kondicije i posebnog iskustva uz lepo druzenje. Takva vojna organizacija sigurno je drugacija od prinudnog sluzenja duzeg vojnog roka u udaljenom mestu, kada se broje dani do povratka kuci i kada se stice osecanje da se vreme nepotrebno gubi u spartanskim kasarnama ogradjenim zicom. Sa reorganizacijom vojske i njen ugled bice onakav kakvo profesionalni pripadnici svih vojski i imaju u demokratskoj Evropi: ljudi od priznatog znacaja koji uzivaju i blagodeti svog visokog zivotnog standarda.
U novoj Srbiji bice sve ucinjeno da njeni gradjani dobiju sve one socijalne mogucnosti kakve vec imaju stanovnici svih zemalja Evropske Unije. Potpuna reforma socijalnog sistema u Srbiji morace da se ucini iz razloga koji i odlikuju jedno demokratsko drustvo: stvarne demokratije ima jedino tamo gde nema sirotinje, nemastine i bilo kog oblika materijalne i zdravstvene bede. Svaki gradjanin nove Srbije imace socijalne podobnosti koje ce biti sadrzane u zdravstvenoj zastiti svih gradjana, potporama onima koji su trenutno bez posla i socijalnoj pomoci za one koji iz raznih razloga nisu sposobni da privredjuju. Nov socijalni sistem Srbije, kao prioritet, omogucice svojim gradjanima i visoke decije dodatke za svako dete bez izuzetka. Omogucice takodje potpore i poreske olaksice kao stimulanse za podizanje nataliteta (koji je Srbiji neophodan), materijalnu pomoc majkama na porodiljskom odsustvu priblizan visini mesecnih primanja kao u radnom odnosu i druge vidove pomoci koji su vazni za radjanje i podizanje nataliteta[32].
Socijalni sistem jedne drzave ogleda se i u redovitosti i visini gradjanskih penzija.
Srbija sigurno nece moci da svakom svom gradjaninu garantuje licno materijalno bogatstvo. Tako nesto ne moze da garantuje ni jedna drzava na svetu. Ali ce svojim zakonskim i demokratskim ustrojstvom garantovati i uvazavati samo dva izvora licnog materijalnog bogatstva: bogatstvo steceno pravom nasledja i bogatstvo koje je proisteklo iz personalnih kvaliteta i postenog rada njegovog uzivaoca. To znaci da ce bogatstva nastala "vezama", "muckama" i kriminalom biti na svakom koraku suzbijana i sankcionisana. Srbija ce moci da garantuje svakom gradjaninu pravo da iskaze sve svoje vrednosti, koje ce i od same drzave biti stimulisane da postaju sve vece, da onaj koji zasluzuje i postane sve vise materijalno bogat[33]. Garantovace i svim svojim gradjanima da ce od ostvarenih zarada moci pristojno da zive.
Kako ce obnovljena Srbija omoguciti takvu socijalnu potporu svojim gradjanima?
Srbija ima oko 7.500.000 stanovnika (bez Albanaca). Od ovog broja u zamaha ekonomskog preporoda doci ce vremenom i do pune zaposlenosti, koja ce iznositi oko 65% od ukupnog stanovnistva. Ostalih 35% delice se na 15% penzionera, 15% mladih koji ne privredjuju i na oko 5%[34] gradjana koji iz raznih razloga ne mogu da privredjuju. Petnaest posto penzionera nije na teretu onih 65% zaposlenih gradjana, posto primaju penzije iz svojih penzijskih fondova. Znaci, ostaje samo oko 20% zitelja Srbije koji ce se socijalno podupirati iz ostvarenog rada onih 65%. Drzava ce kroz poreze, uplate za socijalno osiguranje i druge izvore, formirati svoje fondove iz kojih ce domacinskom i strogo namenskom politikom moci da ostvari i svoju socijalnu politiku. Sam odnos stanovnistva, 65% privredjujucih, naspram (samo) 20% onih koji ne privredjuju, govori da takvu socijalnu politiku drzava moze u potpunosti da izvede[35]. Kao dokaz da se ovakva socijalna politika u Srbiji moze ostvariti kada zapocne i njen stvarni ekonomski preporod, neka posluzi sledeci primer: Austrija je krajem pedesetih godina imala manju stopu ekonomskog rasta i manji procenat pune zaposlenosti od tadasnje Jugoslavije. Ekonomske reforme koje su usledile pocetkom sesdesetih, dovele su do pune zaposlenosti u Austriji i do potrebe za uvozom radne snage. Puna zaposlenost u Austriji traje vise od trideset godina, sa stopom od oko 5% nezaposlenih od broja aktivno radnog stanovnistva. Naznaceni procentualni odnosi stanovnistva (65:15:5:15) jeste prirodan odnos koji pocinje da se ostvaruje od onog trenutka kada drzava postane trzisno i privredno slobodna. Takav odnos postoji u svim zemljama slobodne trzisne privrede (povremeno i kratkorocno sa manjim promenama). Takvi procentulni odnosi nastace i u Srbiji, zato sto ce ona otvaranjem za trzisnu privredu omoguciti ovoj da svojim slobodnim delovanjem nastane takav, od prirode odredjen, odnos medju stanovnistvom.
Penzijski fondovi su finansijske institucije u koje su gradjani uplacivali da bi po zavrsetku svog radnog veka imali bezbriznu i mirnu starost. U zemljama koje normalno funkcionisu, penzijski fondovi spadaju u najbogatije i najpostojanije fondove, jer se stalno dopunjuju, a preko bankarskog sistema, kao garanta, svoj kapital na finansijskom trzistu i uvecavaju. Zato se njihova solventnost (mogucnost da se isplate penzije) i ne dovodi u pitanje. Osim ako se ne potrose. Srbija je jedina zemlja na svetu koja je svoj penzijski fond potpuno potrosila. U savremenom svetu to nije jos nikad niko ni pokusao, ni najveci diktatori! Penzioneri koji danas primaju penzije, dobijace ih jos neko vreme sa racuna na kojima se sakuplja novac da bi se one isplatile. U obnovljenoj Srbiji jedan od prioritetnih koraka trebao bi biti, obnova penzijskog fonda. Zapravo, to nece biti obnova jer fond prakticno ne postoji, vec formiranje sasvim novog penzijskog fonda .
Srbija danas ima oko 1.200.000 penzionera. Ta cifra procentualno iznosi oko 15% od ukupnog broja stanovnika. Penzije danas obezbedjuju samo oko 15% zaposlenih (!) od ukupnog broja stanovnika, koji uplacuju penzijske doprinose. Razliku potrebnu za isplatu penzija, drzava nabavlja iz njoj poznatih izvora. Nacini na koji je sakupljan novac da bi se isplatile penzije (najnize u celoj Evropi), kao i ukupno stanje privrede, nisu pruzali ni najmanju veru da se penzijski fond moze obnoviti i popuniti. Verovatnije je da u takvim uslovima, da je potrajala bivsa vlast, ne bi bilo ni penzija.
Postojanje penzijskog fonda jedne drzave daje garanciju da ce svoje penzije primati i postojeci i buduci penzioneri. U obnovljenoj Srbiji svaki zaposleni morace da uplacuje deo svoje zarade u penzijski fond. Sa zakonski predvidjenim godinama radnog staza steci ce se i pravo na odgovarajucu penziju. Penzije ostvarene iz punog radnog vremena bice iznosom priblizne kao i licni dohodak dobijen prosekom iz pet najpovoljnijih godina radnog staza koje bira sam korisnik penzije. (Tako je po zakonu u vecini zemalja Evropske Unije.)
KAKO NOVA SRBIJA MOZE DA OBNOVI PENZIJSKI FOND? Da bi Srbija pocela da obnavlja svoj penzijski fond i da odmah u startu svoje obnove omoguci redovne penzije, na primer, u najmanjem iznosu od 300 nemackih maraka, morace za pocetak da obezbedi oko sest stotina miliona do jedne milijarde dolara. Ta suma bice namenjena iskljucivo penzijskom fondu, a Srbija ce je bez problema dobiti (ako krene putem ispravne obnove) kao kredit od medjunarodnih finansijskih organizacija. Za takav kredit bice dovoljan garant demokratska drzava, a za ovu sam penzijski fond, jer ce on svojim stalnim uvecavanjem zbog sve vece zaposlenosti stanovnistva i samim svojim finansijskim umnozavanjem, moci bez problema da otplacuje kreditne rate[36]. Potpuno formiranje penzijskog fonda dovrsice se kada u Srbiji dodje do pune zaposlenosti stanovnistva. To se prema realnim prognozama moze ocekivati, od dana pocetka stvarnih promena, za tri do pet godina. To je ujedno i vreme za koje se predvidja i prijem Srbije kao kandidata za clanstvo u Evropsku Uniju. Tada ce i penzije u Srbiji biti po visini priblizne penzijama iz zemalja koje su danas pridruzeni clanovi Unije (prosecne visine od 600 - 1000 nemackih maraka[37]).
Sta je sa vise stotina hiljada pretezno mladih ljudi, kojima svih ovih godina zbog situacije kakva jeste, ne tece radni staz? Kada dodje vreme odlaska u penziju (sa 60-65 godina) imace "manjak" od, na primer, deset godina.
Kada dodje do pune zaposlenosti u novoj Srbiji i kada se u potpunosti formira penzijski fond (za 3-5 godina od pocetka obnove), drzava ce naci mogucnosti da svima onima kojima nedostaje odgovarajuci broj godina radnog staza, a nalaze se u radnom odnosu, regresima, odredjenim povlasticama i mogucnostima dokupa potrebnih godina radnog staza (preko povoljnih kreditnih rata), omoguci da steknu i potrebne godine za penziju. Pored ovog, bice u funkciji i razna dodatna privatna osiguranja. Ovo ce se desiti sigurno. U suprotnom, Srbija ne bi sprovela ispravnu demokratizaciju drustva.
U svakom slucaju, ostaje cinjenica da nova Srbija nece ni naslediti nikakav novac u penzijskom fondu, jer takav novac i ne postoji. "Kako god se obrne, okrene", demokratska Srbija ce morati i za one koji danas rade i za one koji ne rade, kao i za postojece penzionere, da sa nasledjenim penzijskim fondom pocne od nule, na nacin kako je i u ovom tekstu i navedeno.
Pravo na zdravstvenu zastitu imace svi gradjani nove Srbije. Neophodna medicinska usluga placace se u celosti iz zdravstvenog fonda drzave. Nece se postavljati pitanje koliko je skupo lecenje, ili koliko je skupa hirurska intervencija koja je neophodna i koja se mora izvrsiti. Takav nivo zdravstvene zastite moci ce da postane stvarnost kada Srbija postane i ekonomski obnovljena. Tada ce se zavrsiti i potpuna reforma zdravstvenog osiguranja po uzoru na zemlje Evropske Unije.
U obnovljenoj Srbiji posebna paznja bice data modernizaciji zdravstvene sluzbe, obnovi, izgradnji i opremanju njenih vitalnih sadrzaja: bolnickih ustanova, specijalizovanih klinika, medicinskih instituta i zdravstvenih stanica. Paznja ce biti posvecena i farmaceutskoj industriji, ukoliko ona moze biti konkurentna na svetskom trzistu. Srbija ce vec postojeci svoj medicinski kadar, zahvaljujuci novim ekonomskim uslovima, umeti da iskoristi na najbolji nacin. Ovo ce se desiti sa zdravstvom Srbije sigurno, jer ce i ono biti ukljuceno u slobodne trzisne tokove.
Zdravstvena sluzba bice najvecim delom privatizovana i delovace prema Zakonu ponude i potraznje i prema Zakonu vrednosti. To znaci da ce onaj ko moze da ponudi kvalitetne zdravstvene usluge, biti odabran od strane korisnika. Pacijenti ce moci sami da izaberu svoje lekare, kao i bolnice i klinike u kojima ce se leciti. Placanje svih medicinskih usluga odvijace se iz zdravstvenog fonda drzave za svakog pacijenta kome je usluga i pruzena. Znaci, ona medicinska ustanova (ili lekarska ordinacija) koja ima vise pacijenata, vise ce i zaradjivati. Takva stimulativna politika same drzave, kao i slobodni konkurentski uslovi u kojima ce zdravstvo poslovati, omogucice da u Srbiji zdravstvo postane visoko kvalitetno, opremljeno, vrlo usluzno i humano. Sa novim zdravstvom nestace i redovi u lekarskim cekaonicama, kao i cekanje na prijem u odredjenu kliniku ili bolnicu. U svim specijalizovanim granama medicine bice dovoljno strucnjaka za takve usluge, jer takvih medicinskih strucnjaka kod nas vec ima dovoljno. Pruzene zdravstvene usluge bice naplacene iz fonda za zdravstveno osiguranje u koje uplacuju svi zaposleni, a ako bude neophodno, bice finansirno i iz drugih drzavnih socijalnih fondova. Jednostavno sazeto, ekonomski prosperitet Srbije omogucice zdravstvu da i ono posluje prema zakonima slobodne ekonomije. Ova slika zdravstvenih usluga i zdravstvene zastite nove Srbije, zapravo je samo kratak opis postojeceg zdravstva u Evropskoj Uniji.
Citalac je verovatno primetio da u ranijem navodjenju broja stanovnika, velicine teritorije i broja hektara u Srbiji, nije uracunato Kosovo. To je ucinjeno ne zato sto pisac zeli da Srbija ostane bez Kosova, vec zato sto je stvarnost jedno, a zelja drugo. Srbija u doglednoj buducnosti nece moci da racuna na Kosovo kao na svoju teritoriju sa koje ce moci da se koriste resursi, da se prikupljaju porezi i njvaznije, na kojoj ce dva naroda ziveti u miru i slozi.
Sta je dovelo do uzroka, a sa njima do posledica kosovske tragedije, neka saopste oni koji imaju sta da kazu. I ma koliko Srbi iznosili sve dokaze da su u pravu, to nece doneti resenje kosovskog problema. Za potpuno resenje kosovskog problema, mora da postoji potpuna saglasnost sve tri strane: srpske, albanske i medjunarodne zajednice. Kako stvari stoje, na takvo, za sve podjednako prihvatljivo resenje kosovskog pitanja, cekace se poprilicno.
Nova Srbija nasledice Kosovo kao hronican istorijski problem. Resenje se nece naci dokazivanjem "istorijskog prava", inatom, silom i prkosom. Jedino je resenje u ekonomiji. Trzisna privreda koja ce zahtevati ekspanziju sa obe strane, a i sam geografski polozaj Srbije otvorice Kosovo za medjusobnu ekonomsku saradnju. To je prirodan proces koji je i naterao zemlje Evrope da zaborave svoje antagonizme, sukobe, medjusobne ratove i nepravde. Obostrani ekonomski interesi i problemi koje donosi savremena tehnologija, uzrokovali su stvarnost koja se pokazala vaznijom od svih ranijih nesporazuma, primoravsi zemlje Evrope da se prvo ekonomski udruzuju, a potom i ekonomski i politicki ujedinjuju.
Danas politicko resenje za Kosovo ne postoji i nece se skoro pronaci, ne u nekoj blizoj buducnosti. Verovatnije resenje za Kosovo lezi u izreci nemackog pesnika Hajnea: "Trgovci svega sveta pripadaju istoj religiji". Kosovo ce morati zbog svog polozaja da se ekonomski okrece Srbiji, jer je to za obe strane i najlaksi put u Evropu.
*** Srbija danas ima u proseku oko 98 stanovnika na jednom kvadratnom kilometru. Ako je tacno da danas zivi oko 2.000.000 Albanaca na Kosovu, onda je sada tamo prosecna gustina naseljenosti oko 184 stanovnika na jednom kvadratnom kilometru. Prirastaju srpskog stanovnistva koji poslednjih godina iznosi ispod petoro dece na hiljadu stanovnika (prosecno ispod jednog deteta po porodici), potrebno je vise od 10 godina, samo uz stimulativnu politiku drzave, da dostigne konstantan idealan rast od dva deteta po porodici. I uz idealni prirastaj od dva deteta po porodici, Srbija do 2030. godine nece preci prosecnu naseljenost od 97 stanovnika po jednom kvadratnom kilometru, to jest, malo je verovatno da ce imati vise svojih drzavljana od 7-8 miliona, koliko ih ima priblizno i sada. Dva deteta po porodici odrzavaju prirodni balans stanovnistva, kada se broj stanovnika niti povecava, niti smanjuje.
Sa albanskim godisnjim prirastajem od 24,1 deteta na hiljadu stanovnika, najvisim u Evropi (podaci iz popisa 1981.), na Kosovu ce 2010. godine, prema proracunima, biti oko tri miliona stanovnika, sa prosecnom gustinom naseljennosti od 276 stanovnika po kvadratnom kilometru. Tada ce Kosovo postati i jedan od gusce naseljenih regiona Evrope. Posle 2015. sa podjednakim rastom, Albanaca ce biti vise od 4.000.000 i sa blizu 400 stanovnika po kvadratnom kilometru bice i prosecno najgusce naseljena teritorija Evrope. Ako se isti prirastaj Albanaca nastavi, oko 2030. godine, bice ih vise od deset miliona. (Ovde nisu uracunati oni Albanci koji ce se iz drugih regiona Evrope, gde zive Albanci, naseljavati na Kosovu.) Tesko je pretpostaviti da ce u zajednickoj drzavi (ako bi je bilo) preko 10.000.000 Albanaca ziveti samo na Kosovu, gde bi se njih 1000 u proseku stisnulo na jednom kvadratnom kilometru, dok ce u Srbiji sa oko 8.000.000 stanovnika i sa prosecno ispod 100 stanovnika na jednom kvadratnom kilometru, biti deset puta vise prostora.
Prema demokratskim pravima, u zajednickoj drzavi svi njeni gradjani mogu da biraju gde zele da zive. Ako Kosovo ostane medjunarodno priznata srpska teritorija, Srbi bi oko 2030. godine postali nacionalna manjina u svojoj zemlji i prema prirodi stvari, za predsednika drzave i za vecinu drugih drzavnih funkcionera, imace Albance. I pre 2030. Albanci bi zbog velikog prirastaja bili primorani da se sele i u krajeve gde zivi cisto srpsko stanovnistvo, donevsi nesporazume i unevsi velike nemire; i ne samo to, vec ce, takodje po prirodi stvari, doci do mesanja stanovnistva: Albanci ce se zeniti Srpkinjama i Srpkinje udavati za Albance; tako ce viseljudni albanski narod vremenom pretopiti manji srpski narod. Takvim nacinom uzrokovano nestajanje jednog naroda, bila je cesta pojava kroz istoriju covecanstva.
Ako danas jedan Nemac zeli da zivi, na primer u Danskoj, za to nece biti prepreka. U Danskoj ce Nemac ostati nemacki drzavljanin, ma koliko dugo boravio u Danskoj. Ako dodje do mesanog braka, dete rodjeno u Danskoj postaje danski drzavljanin. Sporazum medju clanicama Unije, pored ovog, kaze da drzavljanin jedne clanice, boravkom u drugoj, ostaje zauvek drzavljanin zemlje iz koje dolazi. Da nema takvog dogovora medju drzavama Evropske Unije, kroz vreme bi nacije u Evropi koje imaju manji prirastaj i koje su male, prestale da postoje. Mnogoljudnije nacije polako bi pretopile one nacije koje imaju manji natalitet i manje stanovnika. Koje je za srpski narod stvarno najbolje resenje kosovskog pitanja, zakljucak je ostavljen citaocu.
[1] Samo u ujedinjenoj zajednici naroda moze se uticati na ekonomicnu (pravicnu) preraspodelu kapitala i dobara - jedini nacin da u buducnosti ne nastanu velike krize koje bi sigurno dovele do unistavajucih ratova. I jos nesto vrlo bitno: samo kada su narodi ujedinjeni, moze se imati potpuna kontrola nad "prljavom tehnologijom", sprecavajuci tako globlnu ekolosku katastrofu koja danas ozbiljno preti opstanku covecanstva. Sa ujedinjenim narodima nece moci, na primer, da postoje "moja fabrika", "moj rudnik", "moj potok", "moja reka" i bilo sta drugo "moje" koji mogu na neki nacin da ugroze "tudje".
[2] Godine 1992. objavljeno je upozorenje preko Ujedinjenih Nacija svim svetskim vladama u vidu cuveng "Vasingtonskog apela" koji su napisali i potpisali 1500 naucnika svetskog ugleda, medju kojima je i oko sto dobitnika Nobelove nagrade. On glasi: "Jos samo deset ili dvadeset godina moci cemo da se borimo protiv sadasnjih pretnji i protiv izgleda da ce se u buducnosti broj ljudi strahovito smanjiti".
[3] Autokratija znaci neogranicena vladavina jednog coveka, samodrzavlje.
[4] Tranzicija (lat.), znaci prelaz, veza; ono sto cini prelaz iz jednog stanja u drugo (npr. zamena jednog politickog i privrednog sistema drugim, boljim, savremenijim).
[5] U Hrvatskoj je, prema zvanicnom saopstenju, u junu 2.000. bruto nacionalni dohodak po glavi stanovnika iznosio 4.400 americkih dolara. (Hrvatska je u zajednickoj Jugoslaviji 1989. imala 2.600 dolara.)
[6] Samo za predsednicke i privatne potrebe filipinskog predsednika Markosa i njegove familije, iz drzavnog budzeta je godisnje troseno preko dve milijarde dolara (ne racunajuci vise od deset milijardi dolara koje je izneo iz zemlje - citati: pokrao). Ako se samo suma od dve milijarde dolara uporedi sa svim troskovima vladavine svedskog kralja, koji iznose oko osamnaest miliona dolara godisnje, ispada da su Filipinci mogli umesto predsednika Markosa da izdrzavaju godisnje 111 kraljeva! Treba uzeti u obzir da je Svedska i mnogo bogatija od Filipina.
[7] Protivnici uvodjenja parlamentarne monarhije kod nas, cesto navode za primer princa Aleksandra II "kao kralja koji ne zna jezik svog naroda". Bez navodjenja razloga zasto princ Aleksandar II dobro ne govori srpski jezik, ostaje cinjenica da on govori nekoliko svetskih jezika. Srbiji ce u njenom razvoju i u procesima evropske integracije, sigurno vise koristiti intiligentna i obrazovana licnost - kralj koji vlada najvaznijim svetskim jezicima, nego neki njen generalni predstavnik koji govori samo srpski jezik i zamuckuje neki strani, koga je ucio brzopoteznim kursom.
[8] Danas, januar 2001. Srbija, prema navodima zvanicnih ekonomskih instituta, ima bruto nacionalni dohodak u visini od oko 900 americkih dolara po glavi stanovnika. Prema nekim drugim (verovatnijim) izvorima bruto nacionalni dohodak po stanovniku ne prelazi danas 500 - 600 dolara. U zajednickoj Jugoslaviji bruto nacionalni dohodak u Srbiji iznosio je 1989. 2.300 dolara po glavi. Prema "potrosackoj korpi" - srazmeri kupovne moci i licne prosecne mesecne zarade, u Srbiji je za poslednjih 150 godina danas najnizi zivotni standard. Na primer, plata ucitelja pocetnika u Srbiji 1850. godine iznosila je toliko da je on sa njom mogao da podmiri sve svoje zivotne potrebe i da "trecinu od plate bez muke ustedi" ("Iz svojih uspomena", od Milana DJ. Milicevica, Nolit, Beograd).
[9] Prema popisu iz 1981. ("Atlas svijeta", Libor Zagreb, izdanje 1982. str. 36) u Jugoslaviji je od ukupnog broja stanovnistva bilo 19,9% stanovnika koje se bavi poljoprivrednom proizvodnjom.
[10] Videti u knjizi "Demokratske skice", strana 34.
[11] Promovisani proizvodi su oni ciju proizvodnju predlaze i podrzava drzava. Takvu poljoprivrednu proizvodnju drzava stimulise mnogobrojnim olaksicama: oslobadja ih poreza za tu fiskalnu godinu ili im odobrava drzavne regrese, isplacuje garantovane otkupne cene, odobrava povoljne kredite i drugo.
[12] Poljoprivredni proizvodi imaju tri trzisne prednosti naspram tehnickih proizvoda: 1. Poljprivredni finalni (preradjeni) proizvodi imaju u prodaji na veliko daleko vecu pojedinacnu marzu (veca je zarada) od tehnickih proizvoda. 2. Kod poljoprivrednih proizvoda nije potrebno stalno ulagati u usavrsavanje karakteristika i dizajna da bi se konkurentski opstalo na trzistu. 3. Poljoprivrednim proizvodima nisu potrebna u toj meri ulaganja za osvajanje trzista kao za tehnicke proizvode; za njima postoji stalna potraznja.
[13] "Lon poslovi" oznacavaju vid kooperacije: jedan partner (obicno strani) daje tehnologiju i materijal, a drugi radnu snagu i objekte.
[14] Takva vlasnicka trasformacija drzavnih i drustvenih preduzeca vec se dogodila (ili dogadja) u zemljama u tranziciji: Poljskoj, Ceskoj, Slovackoj, Madjarskoj, Sloveniji, Hrvatskoj i nekim drugim. Ona se odvija uglavnom kapitalom sa strane, po principu: ulagaci moraju da dokazu svoj poslovni pedigre i jasne ekonomske razloge za kupovinu preduzeca. Primer ispravne privatizacije, moze da posluzi kupovina fabrike automobila "Skoda" u Ceskoj, koju je kupio "Volksvagen" i od nje nacinio jednom od znacajnih automobilskih industrija, gde, izmedju ostalog (boljeg), danas prosecna primanja prelaze 1.500 nemackih maraka; u staroj "Skodi" prosecna plata je iznosila 180 nemackih maraka. Kod nas se ovih dana sa zvanicnih mesta sve vise navodi, da ce se buduca privatizacija drustvenih i drzavnih preduzeca sprovoditi putem aukcije (ko vise ponudi). Ako se na taj nacin izvede privatizacija preduzeca, samo ce se uvecati nase ekonomsko propadanje. Takvom (aukcijskom) privatizacijom najvecu koristi imace drzavna administracija i privilegovani pojedinci, koji ce kupovati preduzeca iskljucivo sa namerom da prodajom nekretnina i poslovnog prostora dobro zarade, kao i zbog pranja novca. Ako se bude sprovela aukcijska prodaja preduzeca, rezultat ce biti stotine hiljada radnika bez posla, jos veca beda i radnicki protesti sirom Srbije. Pre privatizacije (propalih) preduzeca, potrebno je omoguciti povoljnim kreditima i stimulativnim zakonima pokretanje privrede, na prvom mestu stimulisati otvaranje velikog broja malih i srednjih preduzeca; tada ce i oni koji zbog privatizacije ostanu bez posla, moci lakse da nadju novo radno mesto. Umesto aukcijske prodaje preduzeca, treba koristiti iskustva privatizacije sprovedene u pojedinim zemljama u tranziciji, a sprovedene prema jednostavnoj formuli: "Ko ponudi najbolje uslove, tome i preduzece (po potrebi i simbolicna kupovina za jedan dinar).
[15] U poletu privatizacije privrede, u vreme reformi Ante Markovica pocetkom 1990. godine, u gradovima Srbije pojavio se manjak poslovnog prostora. Tada su se i garaze izdavale, ili prodavale, za velik novac.
[16] Nesto slicno se desava u Iraku sa energeticima. Drzava, bogata naftom, da bi ublazila svojim gradjanima sankcije medjunarodne zajednice, benzin i druge naftine derivate svim svojim gradjanima deli besplatno. Kod nas se za vreme vladavine terora, prilikom svakog povecanja cene elektricne energije (desavalo se u proseku dva puta godisnje), navodilo kao opravdanje za dizanje cene kilovata, cena elektricne struje u drugim zemaljama. Oni koji su uporedjivali cenu elek. energije kod nas sa drugim zemljama, zaboravljali su da kazu da takve zemlje dobrim delom uvoze elektricnu energiju, za razliku od nas. Takodje nisu uporedjivali proizvodnu cenu nase, domace elektricne energije (koja je visestruko jeftinija), od nabavne, ili proizvodne cene elektricne struje drzava sa kojima smo bili uporedjivani. Takodje, nisu naveli da jedna prosecna nemacka plata moze svojim iznosom da kupi 60.000 kilovata elektricne struje Kod nas se sa prosecnomu platom moze da plati oko 4.000 kilovata bez dazbina i taksi).
[17] Indoktrinacija oznacava nastojanje neke organizovane snage da pomocu odredjenih psiholoskih postupaka preko raspolozivih sredstava (skole, stampe, televizije i drugog) nametne odredjena shvatanja, verovanja i nacin ponasanja. Postoji i takva vlast koja pokusava da sa posebnim postupcima promeni i nacin razmisljanja svojih gradjana, iduci tako daleko i da nesto nelogicno nametne kao logicno, ili da ociglednu neistinu pretvori u istinu.
[18] Pored mnogih drugih, kod prethodne vlasti postojao je i jedan zanimljiv paradoks: dok se javno i zvanicno uzvikivalo "Dole Amerika i Nemacka!" i suprotno, "Zivela Rusija i Kina!", u isto vreme se obozavala nemacka marka i americki dolar i u njima se video i licni i drzavni ekonomski spas. Rusku i kinesku novcanu monetu - rublju i jen, gledali su i vlast i privatna lica sa nipodastavanjem.
[19] Podobnost stednje nasih ljudi kod novoformiranih banaka ogleda se u sledecem: koriscenje raznih namenskih i investicionih povoljnih kredita, koriscenje cekova koji vaze u celom svetu, upotreba svih mogucih kreditnih kartica i tretman dostojan uvazenog partnera u svim filijalama tih banaka i u zemlji i u inostranstvu. Koristice se i sve vrste placanja, naplate, pa i kupovine robe u celom svetu preko Interneta (kada ce se i kupljena roba uvoziti slobodno i bez carinskih dazbina). One domace banke koje ce steci poverenje gradjana, moci ce takodje takve usluge da pruze svojim klijentima.
[20] Slicno je postupljeno u Sloveniji i Hrvatskoj sa stedisama prema kojima je ostao otvoren dug. U tim dvema drzavama banke uzivaju poverenje gradjana i vise od pet godina nacionalne valute vrlo su stabilne.
[21] Neuer Grosser Weltatlas, RV Reise und Verkersverlag GmbH, Berlin 1994.
[22] Preporucije se knjiga od istog autora - "Uspesna trgovina" - koja priprema trgovca za uslove slobodne trzisne privrede.
[23] Pazljivi analiticari su izracunali da je u vremenu vladavine SPS - JUL postojalo preko 270 razlicitih poreza i dazbina.
[24] Povracaj penzionera u zemlju svog porekla poznato je iskustvo iz Amerike. Na hiljade Italijana kada su postali penzioneri (dosli su u Ameriku kao ekonomski emigranati, najvise dvadesetih i pedesetih godina dvadesetog veka), iako su primili americko drzavljanstvo, vratili su se u Italiju posle mnogo godina rada u Americi, da u zemlji svog rodjenja provedu penzionerske dane - i pored toga sto u Americi imaju svoje potomke, drugu i trecu generaciju. Na desetine hiljade takvih slucajeva, povratnika penzonera, posebno je zabelezen na Siciliji i Sardiniji.
[25] Tih naroda je krajem pedesetih i sesdesetih godina vise bilo od drugih stranih radnika u zemljama Zapadne Evrope (najvise u Zapadnoj Nemackoj). Tek posle njihovog masovnog odlaska (preko tri miliona) sesdesetih godina, dosli su Turci i Jugosloveni u vecem broju. Mnogo takvih povratnika osnovalo je u svojim zemljama mala i srednja preduzeca u razlicitim privrednim granama. (U poslednje vreme primecuje se i masovniji povracaj turskih gastarbajtera, jer Turska nudi sve bolje uslove za povratnike.)
[26] Pod besplatnim skolovanjem u drzavnim skolama zemalja evropske Unije, podrazumeva se ne samo neplacanje skolarine, vec dobijanje besplatnih, u toku skolovanja, svih potrebnih udzbenika, organizovanje besplatnih djackih eskurzija, regresirani kolektivni odmori za ucenike (na primer: skijanje), razni vidovi pomoci za decu iz materijalno losije stojecih porodica, organizovani besplatan prevoz do skole i nazad do kuce (za ucenike u manjim naseljima), besplatni, ako su potrebni, dopunski casovi, besplatno obrazovanje za prekvalifikaciju, visok deciji dodatak za svako dete bez izuzetka, podrazumevajuce stipendije za talentovane ucenike i studente i jos puno toga drugog.
[27] Na kraju svake kalendarske godine u demokratskim drzavama parlament izglasava budzet za narednu godinu, odnosno sredstva sa kojima se izdrzava i drzavni aparat. Ako se takav budzet u toku godine prekoraci, vlada je duzna da svaku paru utrosenu preko odobrenog novca pred parlamentom opravda. U nasoj praksi se odobreni godisnji drzavni budzet po pravilu visestruko premasivao, a to je pravdano inflacijom, vanrednim potrebama i tako dalje. Stvarno stanje utrosenih srestava niko drugi nije znao, osim odabranih pojedinaca. Niko nije smeo takvo pitanje ni da postavi.
[28] Srpska drzavna radio - televizija, RTS, imala je tokom devedesetih oko 8.500 zaposlenih, kao sto je imala i u vecini gradova Srbije svoja dopisnistva sa skupom opremom, poslovnim prostorom i u svakome od njih vise zaposlenih. Zadatak dopisnistva je bio da (ponekad) spreme prilog u trajanju od nekoliko minuta. Radi uporedjenja navedimo jednu od najmocnijih medijskih kuca na svetu, englesku radio i TV kucu BI-BI-SI, koja na platnom spisku ima oko 1700 zaposlenih i koja se uglavnom finansira iz reklamnih oglasa, pretplate i delom iz drzavnih dotacija. BI-BI-SI "dopisnistva", tamo gde ih ima, cine po jedan snimatelj i po jedan novinar izvestac. Slicno je i sa drugim najvecim svetskim radio i TV kucama. RTS se prezentira i sa jednim svetskim cudom: placanje TV takse preko elektricnog brojila! "Onaj ko se dosetio takvog nacina finansiranja srpske televizije, odnosno nacina dolazenja do para, mogao je biti samo Srbin", rekao je saleci se jedan dobar poznanik piscu ove knjige.
[29] Savezna administracija ima prakticno samo formalnu funkciju u funkcionisanju drzave. Osim funkcionera, poslanika i zaposlenih (njih oko 11000, koji su vecinom clanovi porodica, prijatelji i clanovi partija ljudi na vlasti), ostali gradjani Srbije imaju samo poreske namete za njeno odrzavanje. Navodi se suma od 920 miliona dolara godisnjih troskova njenog izdrzavanja! Da nije osnovana Savezna Jugoslavija i da se novac umesto na njeno odrzavanje (do sada potrosenih blizu 6 milijardi dolara), trosio na izgradnju infra strukture Srbije, danas, posle sest godina, imali bi smo, na primer, izgradjenih oko 2000 kilometara autoputa (sada imamo oko 250 km.), ili oko 3000 najbolje opremljenih medecinskih ustanova, ili nesto drugo. Imali bi sve ove godine i najmanje sto hiljada ljudi zaposlenih na izgradnji takve infra strukture.
[30] Nezavisnost sudske vlasti ostvaruje se u demokratskim zemljama prvenstveno zbog nezavisnog finansiranja takvih institucija. Sudstvo i pravosudje imaju svoj potpuno nezavistan fond (slicno kao sto je penzijski fond) u koji se slivaju sredstva ostvarena iz sudskih taksi i drugih placanja i na koji (fond) ni drzava, ni sama vlast nemaju nikakvog upliva. Iz tih razloga sudstvo je potpuno finansijski slobodno. Pored ovog, sloboda i apoliticnost se postizu jer se izbor i reizbor sudija, postavljanje predsednika sudova, naimenovanje tuzioca i drugih, obavlja iskljucivo u okviru same sudske i pravosudne vlasti, a ne od drzavne vlasti (ministarstva), ili parlamenta.
[31] Na nasim prostorima je u vremenu posle Drugog svetskog rata izvrseno verovatno najvise zakonskih promena na svetu. Na primer, do danas je samo krivicno zakonodavstvo menjano dvadeset i cetiri puta (u proseku svake dve godine i tri meseca). Najavljuju se i nove izmene. Zakoni koji su se svakodnevno donosili za oblast privrede, verovatno ni najazurniji statisticar nije mogao da registruje. Kod takvih cestih zakonskih promena (i zbog same manjkavosti zakona), jednom drustvu u celini sigurno je vrlo tesko da pravno i normalno funkcionise.
[32] Idealan natalitet jednog naroda, ako se ne zeli prenaseljena planeta, jesu dvoje dece u porodici (dvoje mladjih koji zamenjuju dvoje starijih). On danas u Srbiji iznosi manje od jednog deteta po porodici, tacno 0,7 deteta po broju domacinstava u Srbiji.
[33] Jedno od vaznih demokratskih nacela jeste sledece: "Bogati pojedinci - bogato drustvo"! Takva postavka je prirodna i logicna, jer ambiciozni i sposobni pojedinci, kao pokretaci i stvaraoci, omogucuju trzisna, kulturna, socijalna, obrazovna i druga kretanja u koja se ukljucuju (zaposljavaju) i manje ambiciozni i manje poslovno sposobni, ali koji zahvaljujuci ambicioznim, ucestvuju u stvaranju i preraspodeli bogastava koga su ti sposobni svojim vodjstvom inicirali (podstakli). Ostvareno bogatstvo licnom sposobnoscu u savremenom demokratskom svetu nije "kapitalisticka eksploatacija" (koja se kao floskula /prazna rec/ upotrebljava u kumunistickoj ideologiji), vec je takvo individualno stremljenje za materijalnim bogatstvom pokretacka snaga koja jedno drustvo svojom sve masovnijom pojavom i delovanjem, moze da nacini samo bogatijim. Zapravo, ako u jednom drustvu ima sve vise bogatih pojedinaca i samo drustvo bice sve bogatije. Izmedju ostalog: "Niko svoje bogatstvo ne nosi u grob" - kaze narodna poslovica.
[34] Procenat stanovnika koji su bez posla statisticki se ne racuna od ukupnog broja stanovnika, vec od broja radno aktivnog stanovnistva. Ovde iznet odnos od 5% od ukupnog broja stanovnika, uzet je samo zbog preglednije podele stanovnika.
[35] Kod pune zaposlenosti od oko 65% stanovnistva, drzava ostvaruje od svojih gradjana, preko njihovih zakonskih obaveza, vrlo velika finansijska sredstva. Uz ovo i sa porezima iz privrede i drugog, njeni fondovi su uvek puni i stalno se obnavljaju. Sa domacinskom politikom (umerena drzavna administracija) i namenskom preraspodelom, drzavni fondovi se koriste i za stalne privredne stimulanse: otvaranje novih radnih mesta, ulaganja u infrastrukturu, stimulisanje trgovine i proizvodnje, poboljsanje skolstva i obrazovanja, kao i svega drugog sto pospesuje razvoj drustva. Takvom stimulativnom politikom drzava i sve vise uvecava svoje fondove - postajuci tako sve bogatija i socijalno sve razvijenija. Iz takvih fondova razvijene drzave i pomazu nerazvijene, jer su u mogucnosti da pomoc pruze upravo zato sto imaju prebogate fondove.
[36] Na priblizan nacin formirani su (obnovljeni su) penzijski fondovi u pojedinim zemljama tranzicije (Slovenija, Madjarska, Ceska, Poljska).
[37] U toj visini (i vecoj) vec se nekoliko godina penzije isplacuju u Ceskoj, Slovackoj, Madjarskoj, Poljskoj, Sloveniji, Litvaniji i Estoniji, zemljama koje su kandidati za ravnopravno clanstvo Unije. U poslednje vreme priblizno toj visini, penzije pocinju da primaju i penzioneri u Hrvatskoj i Bugarskoj.
Koriscene cifre i mere iznete u ovoj knjizi, preuzete su sa Interneta i iz sledece literature:
Natrag na pocetak prezentacija firme "Milox" - naslovna strana
|
