|
„Moj politicki ideal je
demokratija.
“Demokratske skice” Autor: Izdavac:
Stampa
bibliotekarskog izdanja 1999.:
Lektor:
Tehnicki urednik i
kompjuterska priprema:
Pozarevac, leto 1999. ©Copyright 1999-2004. by Dragisa Milovanovic
Sva prava zadrzava
autor. Ova knjiga ne sme se reprodukovati ni u celini, ni u delovima,
Mojoj supruzi Sandri.
Posle svake destrukcije dolazi obnova. To nije ni uteha ni prozaicna nada. To je Zakon Istinitog. Srbija zasluzuje i dobice bolje. Svoj kolektivni dug, a dugova i gresaka je bilo, srpski narod je oduzio polazuci svih ovih godina svaki dan ispit opstanka.
SADRZAJ:
Za poslednjih deset godina o demokratiji je u Srbiji preko slobodnih medija izreceno i napisano vise nego o bilo kojoj drugoj politickoj temi. Demokratija je i najcesca tema stranackih vodja u govorima pred masama. Opozicija i ljudi dobre volje trude se da uvere gradjane da su politicke promene za Srbiju neophodne i da ce svima nama demokratija doneti samo bolje dane. I pored takvih napora imamo nasu stvarnost. Prosecan stanovnik Srbije i dalje nema pojma sta je demokratija. Dugi opstanak aktuelnog rezima ocigledni je dokaz da vecina glasackog tela (ubrajaju se i oni koji ne izlaze na izbore) nije zainteresovana za demokratske promene. Mnogi tvrde da su srpsku stvarnost uslovili drzavna televizija, rezimske novine i radio. Ima i takvih koji smatraju da Srbima, kolektivno uzevsi, zbog nivoa njihove svesti nije potrebna demokratija. Nije mali broj ni onih koji veruju da je stvarnost nas usud jer smo kao narod gresni. Nezainteresovanost za demokratiju obicnog coveka, moguce je i ovako objasnjiv: Nas gradjanin ne shvata demokratiju, jer je u prethodnih sesdeset godina nije ni u jednom segmentu svoje stvarnosti doziveo. Gradjanin Srbije ne poseduje razlicita prozivljena iskustva. On ne moze da uporedi svoje zivotno iskutstvo koje je stekao u obe Jugoslavije sa iskustvom zivljenja u stvarnoj demokratiji koje nema. „Covek ne postaje pametniji od onoga sta je cuo, vec od onoga sta je doziveo“, glasi mudrost. Ako je tako, onda je i prethodno napisano tacno. Zbog nemogucnosti uporedjivanja razlicitih iskustava, nastaje i ovo: Iz stecenog iskustva zivljenja u kvazi-komunizmu kao laz-demokratiji, stvorilo se i odredjeno stanje svesti koja se odupire promenama, makar se i uvidjalo da su promene neophodne za licnu dobrobit. To je narocito izrazeno kod starijih gradjana. Takva svest nosi u sebi strah od novog kao nepoznatog. A takav strah zamagljuje stvarnost. Pored ovoga iznetog, mozda je problem shvatanja demokratije srpskog naroda jos kompleksniji. U svakom slucaju, pisac se ne oseca pozvanim da raspravlja o razlozima „kolektivno svesnog“, ili „kolektivno nesvesnog“ naseg naroda. Takodje, knjiga nema za cilj da zastupa bilo koju ideologiju, niti da objasnjava demokratiju kroz socioloske i filozofske postavke. Jedina namera ove knjige je da kroz razne istinite primere iz svakodnevnog zivota u zemlji koja slovi kao demokratska, ilustruje sustinu koja i cini srz prave demokratije. Sustinu koja je slicno i napisana u skoro svakom Ustavu demokratskih drzava: „Slobodnom gradjaninu zagarantovano je da dokaze svoja ljudska prava i iskaze sve svoje vrednosti, bez obzira na nacionalna, verska, politicka ili bilo koja druga ubedjenja“. Ovo napisano (u nasem Ustavu takodje) vredi ako se i sprovodi kroz zivotne tokove. Pisac ovih redova ziveo je i radio preko dvadeset godina u Austriji u kojoj demokratija nije samo forma. Ona je tamo i realnost, hteli ili ne hteli neki da to prihvate i priznaju. Ova knjiga ce pokusati da kroz istinite price, jednostavnim recima, isprica o dogadjajima u demokratskim uslovima i tako pokaze njenu valjanost za coveka. Razlicite valjanosti i cine zivot boljim. Verujem da tako i vecina drugih misli.
U tekstu koji sledi ne postoji ni najmanja namera da se neki drugi narod velica i postavlja iznad naroda Srbije. Postoji samo zelja da se kroz primere iz svakodnevnih desavanja pokaze kako funkcionise drustvo koje je pravno i demokratski ustrojeno prema svim priznatim normama. Zapravo, jedina namera pisca je da citalac shvati demokratske prednosti koje mu demokratsko drustvo daje. Austrija je uzeta kao primer demokratskog uredjenja zato sto je piscu dobro poznata jer je u njoj ziveo. Austrija moze biti i interesantna jer je po teretorijalnoj povrsini i po broju stanovnika slicna SR Jugoslaviji. Knjiga u svakom slucaju nije napisana da bi Austrija posluzila kao demokratski uzor, vec samo kao primer kako se postuju demokratska nacela.
Inspirciju za nastanak ove knjige dao je istiniti dogadjaj u restoranu „Otadzbina“ u Pozarevcu u Srbiji, septembra 1998. Za susednim stolom izmedju dva gospodina srednjih godina odvijao se prilicno glasan razgovor: „...Nije mi jasno sta hoce ova opozicija sa tom demokratijom. Ajde reci mi, da li te je milicija ikad iz cista mira uhapsila. Da li te je nekad milicija tukla, ili maltretirala?“ „Imas pravo. Opozicija verovatno zeli da imamo drzavu u kojoj svako svakog j....“
Klagenfurt, Austrija , maj 1989. Policijska patrola privela je u stanicu jugoslovenskog gradjanina Miroslava L. na radu u Austriji. Miroslav je uhvacen u kradji u jednoj robnoj kuci. Dva dana posle hapsenja Miroslav je kao hitan slucaj doveden na urgentno odelenje Klagenfurtske bolnice sa ozbiljnim unutrasnjim i spoljasnjim povredama. Cuvsi pricu Miroslava, dezurni lekar je obavestio gradonacelnika Klagenfurta i Ministarstvo unutrasnjih poslova u Becu. Austrijska stampa je par dana pisala o slucaju Miroslav. Povedena je i istraga. Prema navodima klagenfurtske policije, Miroslav je po saslusanju stavljen u samicu gde je drugog dana boravka „Zaletanjem u zid sam sebi naneo povrede zbog kojih je morao biti prebacen u bolnicu“. Epilog: Miroslav je za laksu kradju osudjen trideset dana zatvora. Za brutalnost sa teskim telesnim i dusevnim povredama nanetu od strane policije, dobio je dva miliona silinga kao odstetu od drzave Austrije. Sef klagenfurtske policije je podneo ostavku, a policajci koji su „saslusavali“ Miroslava suspendovani su i osudjeni na po osamnaest i dvadeset cetiri meseca zatvora. I pozicija samog ministra unutrasnjih poslava ozbiljno je uzdrmana. Zbog jedne manje afere osam meseci posle „Slucaja Miroslav“, koji nije zaboravljen, ministar je morao da podnese ostavku.
Krajem sedamdesetih i pocetkom osamdesetih godina austrijska vlada je vec nekoliko godina gradila na jugu Austrije nuklearnu elektranu. Milijarde silinga su utrosene. Ostalo je manje od godinu dana da se elektrana zavrsi i da se kroz veliku medijsku pompu svecano preda austrijskom narodu na koriscenje. Deseti maj 1985. godine je predvidjen za pustanje elektrane u rad. Vlada smatra elektranu i vrlo profatibilnim projektom jer ce Austrija imati struje i za izvoz. Parlamentarna stranka „Zelenih“, protivnik nuklearne elektrane, pojacava tih dana aktivnost preko parlamenta, medija i javnih demonstracija. Austrijska javnost se podelila. Vladajuca koalicija kao svoj najjaci argument za gradnju navodi deficitarno stanje elektricne energije i potecijalnu pretnju da ce bez nuklearne elektrane Austrija biti u mraku. Tenzije „Da elektrana“ i „Ne elektrana“, dostigle su vrhunac. Jedini izlaz vidi se u referendumu. Referendum predlaze i pokrece aktuelna vlast sigurna u „Da elektrana“ zbog svojih argumenata i na kraju, zbog velikih para koje su utrosene u gradnju, a koje su kroz poreze platili sami gradjani. Septembra 1984. odrzan je referendum. Protvnici nuklearne elektrane pobedili su velikom vecinom. „Austrija je polozila ispit razuma“, bio je slogan pobednika. U Cvetelsdorfu se danas moze videti ogromno betonsko zdanje nuklearne elektrane koja to nije postala. Nuklearna elektrana danas je za svakog ko je ugleda, zapravo vidljivi spomenik stvarnoj demokratiji. Austrija i bez „nuklearke“ nije ostala u mraku, niti je i jednog trenutka osetila krizu u elektricnoj energiji. Stranac koga noc zatekne u Becu, bice impresioniran videvsi grad kako „pliva“ u elektricnoj svetlosti.
Dr Andros je 1985. godine potpresednik vlade kancelara Krajskog, ministar finansija i potpredsednik vladajuce Socijalisticke partije. Dr Andros je mladi politicar u usponu, pametan, dobar govornik, muzevne pojave. U njemu svi vide naslednika predsednika Dr Krajskog. Dr Andros je i medijska licnost „jer ga kamere vole“. Dr Andros je i prezentacija Austrije jer se smatra, izmedju ostalih kvaliteta koje ima i za najlepseg politicara Evrope. Zajedno sa Dr Krajskim, Dr Andros je, jednostavno, politicka institucija i ponos Austrijanaca. Majka ministra finansija Dr Androsa, gospodja Andros, u elitnom kraju Beca otvara firmu pod nazivom „Konsultacio“ za savetovanje poreskih obveznika i za finansisko posredovanje kod kapitalnih ulaganja. Za najpoznatije privrednike Austrije bilo je od najveceg drustvenog znacaja postati klijent majke ministra finansija. I u poziciji i u opoziciji pocinju mnogi da smatraju da je „Konsultacio“ zloupotreba drzavnog polozaja. Sve cesce optuzbe i u samom parlamentu, spominju olaksice koje zaobilaze poreske i zakonske propise, donoseci tako veliku dobit korisnicima usluga gospodje Andros. „Konsultacio“ prerasta u aferu. I pored javnog licnog zauzimanja kancelara Krajskog za ministra Androsa, optuzbe se ne smanjuju. Pod pritiskom javnosti obrazovana je drzavna komisija koja je ispitala poslovanje firme „Konsultacio“. Komisija nalazi odredjene nepravilnosti u radu „Konsultacija“ i mogucu vezu finansijskih interesa izmedju nekih klijenata gospodje Andros i ministra Androsa. Tuzilac je pripremio optuznicu, a Dr Andros daje ostavku na mesto ministra finansija. Sudski procesi se redjaju sa velikim brojem svedoka, da bi na kraju Dr Andros, koji je u medjuvremenu resen svih svojih politickih finkcija, bio oslobodjen optuzbe zbog nedostatka cvrstih dokaza za zloupotrebu drzavnog polozaja. „Konsultacio“ je zbog odredjenih propusta u radu kaznjen novcanom kaznom. Politicka karijera Dr Androsa u njegovom najvecem usponu je zbog postupka njegove majke, aferom „Konsultacio“, zapecacena. On je i danas u svojim najboljim godinama „politicki mrtav“. Vecina Austrijanaca misli da je Dr Andros morao tako politicki da zavrsi. Smatraju da je koriscenje drzavnog polozaja, kao u slucaju Andros, za sticanje materijalnog prosperiteta i uvecavanje poslovne dobiti familije i rodjaka, moralno neodrziv. „Ako je kod takvih poslova i sve cisto, uvek ostaje sumnja. Jedan demokratski politicar ne sme da dozvoli sebi bilo kakvu sumnju“, napisao je jedan komentator u beckom „Kronen Cajtungu“ povodom afere Andros.
Austrija je sedamdesetih godina zapocela svoj ekonomski bum, da bi krajem osamdesetih umesto osrednje evropski razvijene zemlje postala jedna od najrazvijenijih zemalja Evrope pa i sveta. To se postiglo najvise mudrom politikom pod desetogogodisnjom vladom kancelara Krajskog. Razlog njenog ekonomskog prosperiteta jeste i delovanje pravne drzave koja je podsticala svaki oblik preduzetnistva i u kojoj demokratija nije apstraktni pojam. U spoljnoj politici, Austrija je kao mala i neutralna drzava, gradila samo prijateljske veze sa svetom ne vezujuci se cvrsto ni za jedan od tada postojecih politickih blokova. Svih tih godina Austrija je imala samo jedan veci problem. Osecao se nedostatak radne snage, narocito u gradjevinarstvu, uslovljen velikim ulaganjima u infrastrukturu drzave. Autostrade, medicinske ustanove, skole, namenske fabrike, stambene zgrade, kao i puno drugog, gradilo se sirom Austrije. Austrija je u poslednjih dvadesetak godina postala verovatno najvise obnovljena zemlja Evrope. Sa manje od osam hiljada dolara bruto nacionalnog dohodka po stanovniku sedamdesetih godina, danas se ta cifra priblizava sumi od dvadeset hiljada dolara. U jeku austrijskog graditeljskog buma javila se senzacija koju niko nije mogao da predvidi. Jedan gradjanin Austrije sprecavao je toliko ocekivani zavrsetak Zapadnog autoputa! Naime, vlasnik kuce sa posedom ne prihvata seljenje svoje porodice da bi planirana trasa autoputa presla preko njegovog imanja. Navodi da prilikom planiranja autoputa njega niko nije pitao da li prihvata da put prodje preko njegovog poseda. Planiranje novih radova, pripreme i ispitivanje oduzelo bi dosta vremena, a zaobilaznica koja nije predvidjena, kostala bi nekoliko stotina miliona silinga. Zaobilazni teren morao bi prethodno i da se, zbog nepovoljne konfiguracije, dosta sanira. Ni ubedjivanja, pregovori, pa ni ponuda novcane nadoknade koja visestruko prelazi vrednost poseda, ne donose rezultate. Vlasnik ostaje pri svome: „Ja sam se na tom imanju rodio i ni za kakav novac necu otici sa njega. Tu zelim i da umrem. Od takve namere moze samo primena sile da me odvrati“. Slucaj dobija veliki publicitet. Na televiziji se organizuje vise „okruglih stolova“ eminentnih Austrijanaca. Pred televizijskim gledaocima svoje stavove iznose pristalice koji zastupaju kolektivne interese, dok „coveka koji hoce svoje“ vatreno brane pristalice demokratskih prava gradjana. Na kraju ceo problem dospeva pred Ustavni sud. Ovaj donosi jednoglasnu presudu da je vlasnik imanja u pravu. Sud obrazlazuci presudu navodi:“...da rad za dobrobit jedne zajednice ne moze biti ispravan ako su radom za kolektivni interes ugrozena prava pojedinaca...“ Onaj koji se danas vozi autputem iz Linca prema Salcburgu, u blizini jezera Attersee, moze da primeti da autoput, praveci veci luk, skrece na levo. Na istom tom delu autoputa, njegovom desnom spoljnom stranom duzine par stotina metara, podignuta je i specijalna zastitna ograda visine preko dva metra. Ograda je napravljena da bi se od buke koju prave vozila zastitili stanari kuce od koje je po odluci suda morao autoput da bude udaljen najmanje pola kilometra.
Kada vremenska prognoza najavi snezne padavine, u vecim gradovima Austrije nervoza ubuzme vlasnike trgovackih lokala, ugostiteljskih objekata, kuca, pa i same mesne vlasti. Sve one ciji objekti imaju izlaz na javne kolovoze, posebno na pesacke trotoare i pesacke puteve. Tada pocinje organizovana akcija ciscenja snega. Posebno pripravni za dolazeci sneg bivaju kucepazitelji u gradovima, jer od toga kako ce sneg biti ociscen sa trotoara ispred zgrada o kojima oni vode brigu, zavisi i njihovo radno mesto, pa i buduca egzistencija. Sneg svuda mora biti stalno ciscen „do daske“, bez obzira koliko pada danju, ili nocu i bez obziro kolike su padavine. Vlasnik objekta ispred kojeg sneg nije stalno ociscen, placa poprilicnu mandatnu kaznu. Mandatne kazne, od kojih niko ne moze biti izuzet, nisu same po sebi takve koje cine da su austrijski pesacki trotoari i kod najveceg snega i danju i nocu uvek ocisceni i posuti da se prolaznici ne okliznu. Nije ni humani poticaj taj koji podstice vlasnika objekta da se stara da njegov bliznji padom ne bude povredjen na klizavom trotoaru. Najveci „stimulans“ za ociscene trotoare od snega i leda je jasan zakon koji kaze da svako onaj koji na javnom trotoaru pretrpi zbog klizanja bilo kakvu povredu, sve troskove pregleda, lecenja i odstete snosi vlasnik objekta ispred koga je povredjeni pao. Takva placanja nisu mala. Mogu prakticno ici i do vise stotina hiljada pa i miliona silinga, a sam sudski proces je vise formalan i po pravilu se zavrsava u korist ostecenog. Postoje i „lovci u mutnom“ koji koriste neocisceni trotoar da simuliraju pad, simulirajuci i tesko dokazive unutrasnje povrede. Njima se po tuzbi isplacuju, uglavnom pogodbom, pozamasne sume. I zbog takvih „simulirajucih“, sa prvim pahuljicama snega nastaje i njegovo uzurbano ciscenje. Ako se tako ne bi postupalo, moglo bi se desiti da ce neko sa tuzbom za pretrpljene povrede, zakucati na vrata ispred neociscenog trotoara. *** U Beogradu je u zimi 1998/99 na Traumatoloskoj klinici registrovano preko stotinu uganuca ili preloma, kao i drugih tezih i laksih povreda uzrokovanih okliznucem na neociscenom trotoaru. To se desilo uglavnom starijim osobama. Njima niko nije platio nikakvu odstetu. Vecina je morala i medicinsku uslugu iz svog dzepa da plati. Gradska vlada nije se setila da im uputi ni izvinjenje. Takvi padovi dogadjali su se i ispred beogradskih javnih i vladinih zgrada.
Ubedjenje da sam skolovan „u jednom od najboljih obrazovnih sistema na svetu“ pocelo je da me napusta kada sam pokusao na odgovarajucem fakultetu u Becu da izjednacim diplomu izdatu od Beogradskog Univerziteta. Nostrifikacija (izjednacavanje) nije mogla biti uradjena postupkom priznavanja moje jugoslovenske diplome u zamenu za dobijanje austrijske. Priznavano mi je samo pravo da polazem sve ispite na beckom fakultetu. Beogradska diploma nije imala vrednost za medjunarodno uobicajeno izjednacavanje i zamenu za identicnu diplomu fakulteta koji je srodan (nostrifikaciju). Bez austrijske diplome nije zvanicno priznavana strucnost, ni zaposlenje u struci. Zeleci potpunije objasnjenje obratio sam se miniistarstvu za skolstvo. Zakazao mi je sastanak i licno me je primio ljubazni sekretar ministarstva za obrazovanje i omogucio je da postavim sledeca pitanja: - Molim da mi objasnite, zasto diploma Beogradskog univerziteta ne moze biti nostrificirana na beckom fakultetu koji je po nameni i koncepciji indentican beogradskom fakultetu? Sta vise i po nazivu su isti? - Nije samo diploma vaseg fakulteta ta koja se ne priznaje. Sve jugoslovenske diplome, bilo kog fakulteta, nisu na Beckom univerzitetu priznate. Ako pronadjete radno mesto iz vase struke i ako se na objavljenu ponudu nije javio nijedan austrijski strucnjak, zakon predvidja kod deficitarnosti strucnih kadrova mogucnost angazovanja strucnjaka sa strane i sa diplomama koje nisu nostrificirane. Tako angazovani strucnjaci jedino ne mogu da potpisuju zvanicna dokumenta i da isticu svoju akademsku titulu. - Da li jugoslovenske diplome ne mogu biti nostrificirane zato sto Jugoslavija nije clan Evropske zajednice, ili zato sto ne postoji medjudrzavni ugovor o priznavanju diploma? Ujedno me interesuje, kako je sa austrijskim diplomama. Da li su priznate, na primer, u Francuskoj, Velikoj Britaniji ili Skandinavskim zemljama? - Odgovoricu na prvo pitanje jednim poredjenjem. Svajcarska nije clan Evropske zajednice ali su sve njene diplome u Austriji priznate. S druge strane, sve diplome iz Grcke nisu priznate iako je Grcka clan Evropske zajednice. Austrijske diplome priznate su u svim razvijenim zemljama sveta, ne zbog medjudrzavnih ugovora kojima se ne regulise samo priznavanje vec i postupak priznavanja. Diplome se priznaju ako su skolski programi zainteresovanih zemalja medjusobno usaglaseni. Dosta jugoslovenskih fakulteta bilo je priznavano u Austriji do polovine sesdesetih godina. Od kada su kod vas u Jugoslaviji pocele ceste skolske reforme, odluceno je da se jugoslovenske diplome vise ne priznaju, bez obzira o kakvim i kom stepenu kvalifikacija se radilo. Ubedjenje „da sam odrastao i besplatno skolovan u jednom od najboljih sistema na svetu“, sasvim je nestalo kada nam se rodila cerka u Austriji. Pokusacu moje iskustvo roditelja sto vernije da prikazem. Svaka beba u Austriji, jos u stomaku, dobija svoj dokument koji se zove „Majka i dete pasos„. Lekar prateci stanje trudnice u pasos upisuje i zapazanja. Rodjenjem, ovaj pasos postaje detetu najvazniji medicinski dokumenat u kome su navedeni tacan cas rodjenja, tezina i duzina bebe prilikom rodjenja, kao i svi podaci u toku razvoja. U njemu stoje po vremenskom rasporedu i sve vakcine koje dete mora da primi. Upisuju se i eventualno prelezane bolesti. Takav pasos, kao zvanicni dokumenat, prakticno prati svog vlasnika prikazujuci njegovo zdravstveno stanje kroz ceo zivot. Sa „Majka i dete pasosem“ svaka novopostala majka ima pravo na paket sa opremom za bebu vredan nekoliko hiljada silinga. Svakoj novoj majci, bez izuzetka, sleduju i 8.000 silinga novcane potpore. Oprema za bebu i gotov novac daje drzava Austrija odmah po izlasku majke i bebe iz porodilista. Uzgred, 8.000 silinga dobija i svaki bracni par po vencanju. Ista suma isplacuje se i porodici za sahranu preminulog clana. Sa pasosem bebe ostvaruje se pravo i na decji dodatak koji svako dete dobija od drzave od prvog meseca zivota do zavrsetka skolovanja, bez obzira kojoj socijalnoj grupi pripada i nije uslovljen radnim odnosom roditelja. Decji dodatak iznosi oko 2.000 silinga po detetu. Iako smo moja supruga i ja zaradama spadali medju vece poreske obveznike, dobijali smo decji dodatak koji je od pocetka uplacivan na stednu knjidjicu nase cerke, smatrajuci da taj novac pripada njoj. Pred njen polazak na studije, suma na stednoj knjizici sa bancinim kamatama dostigla je cifru od skoro pola miliona silinga. Majke, koje zele da posvete vreme svome detetu, imaju pravo na placeno odsustvo do polaska deteta u skolu. Za to vreme prima se solidna novcana potpora od drzave i naravno decji dodatak. Majke koje zele da nastave sa svojim predjasnjim zaposlenjem, ceka staro radno mesto. Smestaj deteta u besprekorno opremljenom i organizovanom privatnom, ili drzavnom obdanistu nije nikakav problem. Suma kojom se placa obdanistu vrlo je povoljna jer obdanista dobijaju subvencije od drzave i zato su jeftina. Obdanista ima mnogo i neko se sigurno nalazi u blizini. Njihovo radno vreme prilagodjeno je opstem radnom vremenu u Austriji. Polazak u prvi razred osnovne skole ima i svoje svecano obelezje. Taj dan se dozivljava kao praznik i sve je podredjeno njemu. Deca ga nestrpljivo ocekaju, jer su kroz boravak u obdanistu za takav dan pripremljena. Prvi skolski casovi proticu u medjusobnom upoznavanju, fotografisanju, upoznavanju roditelja, izmeni slatkisa, igri i podeli predvidjenih knjiga. Za sve vreme skolovanja ucenici dobijaju od skole besplatne udzbenike. Skolski sistem Austrije, osim nuznih manjih dopuna zbog civilizacijskih tokova, nije se promenio vise od sto godina. Neupuceni bi zakljucio da je to vezanost za tradiciju, a poznavaoci izjavljuju da ne treba menjati nesto sto se generacijama pokazuje proverenim i ispravnim. Skolovanje se u Austriji sastoji iz cetiri razreda osnovne, posle koje se ucenici prema sklonostima, zelji, uspehu i sugestiji ucitelja i skolskog psihologa, opredeljuju za dalje obrazovanje. Za nastavak ucenja u osmogodisnjoj skoli, ili za gimnazijsko obrazovanje. Gimnazija traje osam godina, kada se po zavrsetku polaze i matura. Posle zavrsene osmogodisnje skole, skolovanje se nastavlja u nekoj od srednjih skola za profesionalno obrazovanje koje traje tri, odnosno cetiri godine i u koje upis nije uslovljen prijemnim ispitom. Ucenici strucnih skola cetiri dana u nedelji rade puno radno vreme u nekoj organizaciji na poslovima za koje se obrazuju, a jedan dan pohadjaju teoretsku nastavu. Na primer, ucenici u trgovini rade u robnim kucama, ili vecim prodajnim prostorima i za to dobijaju od drzave odredjenu mesecnu nadoknadu koja nije mala. Preduzeca koja uzimaju na praksu ucenike iz skola za profesionalno obrazovanje, vecinu njih i zaposljavaju po zavrsetku skolovanja. Svrseni gimnazijalci upisuju studije koje su na drzavnim fakultetima besplatne, dok se studiranje na privatnim placa. Prijemni ispit za upis na svim fakultetima prakticno ne postoji, osim na umetnickim akademijama gde se testira talenat, a ne znanje. Upis nije uslovljen ni prosecnim ocenama, ili slicnim. Ako bi se kojim slucajem desilo da interesovanje studenata za upis na neki fakultet prevazilazi njegove kapacitete, trazice se nacin da se mogucnosti takvog fakulteta prosire. Oni sa zavrsenim strucnim skolama mogu upisati odgovarajuci fakultet ako poloze odredjene dopunske ispite. Drzava cini sve za Univerzitet koji je za nju jedan od stubova za prosperitet drustva.
U austrijskim skolama posebno je impresivan nacin na koji se obrazovne informacije dostavljaju ucenicima. Ucenje je zamisljeno kao igra i zabava. I najstrucnije gradivo prilagodjeno je uzrastu i nivou znanja. Uradjeno je u obliku igri skrivalica, zagonetki, pogadjanju tacnih odgovora, kao i na jasan i zabavan nacin napisanih tekstova. Za vecinu ucenika skola je interesantna, ni najmanje dosadna, zato se vrlo malo i odsustvuje sa nastave. Pomoc od roditelja kod uobicajenog savladavanja skolskog gradiva uopste nije poterebna. Kada ovo vec pisem, moram da spomenem iskustvo prijateljice iz Jugoslavije koja mi je ispricala da je prakticno tri puta zavrsila osmogogodisnje skolovanje. Prvi put kada je sama bila djak, a dva puta uceci zajedno sa svojim sinovima koji ne bi imali odgovarajuci prosek za upis u srednju skolu da tako nije cinila. Na kraju da spomenem i da u svakoj skoli u Austriji postoji odbor roditelja ciji je uticaj vrlo velik kod izbora i smene direktora i nastavnika skole.
Dosavsi kuci nisam mogao da ne primetim na dvorisnoj kapiji poveci plakat na kome je stajalo obavestenje „Becke elektrodistribucije“ da ce za deset dana, tog i tog dana, nasoj opstini u vremenu od 13-16 casova biti uskracena isporuka elektricne energije. Dalje u tekstu je pisalo da se elektrodistribucija izvinjava zbog te neprijatnosti jer se radi o premestanju glavnog elektricnog voda usled dogradnje beckog metroa. Procitavsi obavestenje, javilo se saznanje da za sve ove godine mog boravka u Becu ni u jednom trenutku nisam zapamtio nestanak elektricne struje, kao ni nestanak vode ili gasa. Prolazeci pored prvog komsije na terasi njegove kuce, beckog advokata, pokazujuci mu plakat primetih da je ovakvo obavestenje visok stepen civilizacije. - Moj dragi komsija, to obavestenje „Wiener Electro Werke“ najmanje je civilizacijski postupak, to je moranje, odgovori na moju primedbu komsija advokat. - Ne razumem. Meni kao strancu ovo izgleda kao postupak dobro organizovane i civilizovane drzave. - Ako bi iznenada doslo do nestanka elektricne struje vise casova, naneo bi odredjene materijalne stete i gubitke korisnicima, a njih bi elektrodistribucija morala da nadoknadi. Mi advokati bismo sigurno tada imali puno posla. Po zakonu, distribucija nije samo u obavezi da isporucuje elektrcnu energiju, ona je i trgovac, odnosno prodavac elektricne struje. A svaki trgovac koji po ugovoru na vreme ne isporuci svoju robu snosi i troskove za stetu nastalu neisporukom te robe. Zamislimo preduzeca koja se blagovremeno ne bi pripremila za nestanak struje, sigurno bi tu bilo zastoja u proizvodnim i drugim procesima. Da ne nabrajam pojedinacno i mnoge druge planirane poslovne i privatne poduhvate koji bi bili spreceni zato sto nema struje. Izmedju ostalog, domacice ne bi blagovremeno pripremile obede, neki bi ostali zaglavljeni u liftovima, ne bi mogla da se posalju ni hitna faks pisma. Kompjuteri i telefonske centrale ne bi bili u funkciji. Prakticno, mnogo ljudi ne bi moglo da preduzima sve one radnje koje su vezane za elektricnu energiju. Puno njih bi, siguran sam, elektrodistribuciji prilozili za nadoknadu i racune iz restorana, „jer u vreme nestanka struje nisu mogli kod kuce da obeduju“. Vecinu svih takvih zahteva za novcanu nadoknadu, elektrodistribucija bi morala da nadoknadi, naravno, uz njih i same sudske troskove. Bile bi to milionske sume. Uglavnom iz tih razloga elektro distribucija unapred pismeno i obavestava sve svoje korisnike kada nece biti struje. Stampanje i raznosenje ovakvih obavestenja mnogo je jeftinije nego sudski sporovi. - Sta je u slucaju vise sile ili elementarnih nepogoda? - Zakon zahteva od distribucije njenu potpunu spremnost, tehnicku opremljenost i mobilnost, tako da duzi nestanak elektricne energije kod oluja i obilnih padavina njenu odgovornost ne izuzima. Kod katastrofa, kao sto je zemljotres, stanovnici koji bi i sami time bili pogodjeni, sigurno ne bi ni trazili odstetu. *** Kada sam 11 decembra 1995. morao pred vece iznenada da doputujem u Beograd, po dolasku sa aerodroma grad me je docekao u mraku, koji je od drzave nazvan RESTRIKCIJA.
U recniku stranih reci stoji da je restrikcija latinska rec koja oznacava ogranicenje, smanjenje, suzavanje, obuzdavanje. Od ova cetiri objasnjenja reci restrikcija voleo bih da drzava, ako vec mora da sprovodi restrikcije elektricne energije, primenjuje cetvrto tumacenje, a to je obuzdavanje. Lakse mi je da budem obuzdan kao rasipnik u koriscenju struje cije trosenje mogu da platim, nego iako ogranicen, smanjen ili suzen, racune za struju ne mogu da podmirim.
Od polovine sesdesetih godina, kada je postalo moguce dobiti pasos, iz Srbije je pocelo masovno da se odlazi na rad u zapadne zemlje. U potrebi da poprave svoju ekonomsku stvarnost, mnogo njih iz sela bogatog Stiga i Pomoravlja otislo je na godinu, dve, a tamo su vise od trideset godina.
Moj bivsi tast i tasta vlasnici su deset hektara obradive zemlje u jednom selu blizu Petrovca na Mlavi. Hektari su im uz naporan rad jedino omogucavali dovoljno hrane. Za gradnju nove kuce ili za nesto drugo, nije moglo zemljoradnjom da se zaradi. Zato se nisu mnogo predomisljali kada ih je jedan njihov dalji rodjak pozvao u Austriju da tamo rade gde je i on zaposlen. Pocetkom sedamdesetih, tast i tasta ostavljaju tastinu majku i sina starog osamnaest godina u selu i zaposljavaju se u Post Neu Sidlu, dvadesetak kilometara od Beca. Rade na proizvodnji pecuraka. Posao nije tezak. Radi se po ucinku pet dana u nedelji po osam sati. Njihova zajednicka zarada prelazi trideset hiljada silinga mesecno. Tu su jos dodaci za godisnji odmor i Bozic, zarada na prekovremeni rad, a tu je i besplatni stan. Kada se sve sabere i oduzme, uspevaju da ustede u jednom mesecu vise nego sto su ikada ranije odjednom toliko novca i videli. Tako je i sa ostalih tridesetak njihovih zemljaka zaposlenih kod istog gazde. Svi oni rade na proizvodnji pecuraka ili na uzgoju raznog povrca, cveca, na pakovanju i transportu. Radno mesto moje taste i tasta, kao i sva ostala radna mesta sa njima zaposlenih njihovih zemljaka, po postavci logike najveci je moguci paradoks. Paradoks je u tome da su svi oni zemljoradnici, vlasnici od pet do deset hektara prvoklasne stiske zemlje, zaposleni kod zemljoradnika koji poseduje samo tri hektara obradive zemlje! Na samo ta tri hektara prakticno svi oni, zajedno sa gazdom i ostvaruju svoje zarade! Njih trideset, kako kaze moj tast, imaju zajedno preko 150 hektara obradive zemlje koja im se ne isplati da je obradjuju, a obradjuju svi zajedno tri hektara zemlje sto se pokazalo isplativim!? Paradoks koji ne prihvata logika. Ali logike ima. Pogledajmo. U Austriji nema zemljoradnika. Ima samo proizvodjaca hrane i poljoprivrednih proizvoda. Svako ko poseduje iole obradive zemlje moze da oformi preduzece koje posluje kao i svako drugo preduzece, placajuci porez drzavi prema bilansu poslovnog uspeha. Slobodna proizvodnja po sopstvenom nahodjenju, slobodan uvoz i izvoz prema zahtevima slobodnog trzista, ucinili su od mnogih malih posednika zemlje vrlo uspesne proizvodjace poljoprivrednih proizvoda. Banke rado daju kredite onima koji zele da nesto proizvode. Trgovine gotovih poljoprivrednih proizvoda na veliko, takodje kreditiraju one od kojih po ugovorenim cenama i kupuju takve proizvode. Drzava svojim subvencijama, garancijama i povoljnim poreskim olaksicama, jos vise pospesuje proizvodnju hrane. Iako Austrija ima malo obradivih povrsina, hrana je jevtina. Na primer, rani paradajz je u Becu duplo jevtiniji nego u Beogradu. Proizvodjaci na samo par hektara povrsine u staklenicima organizuju preko cele godine proizvodnju povrca, pecurki, lekovitog bilja pa i cveca. Mnogi uzgajaju na svojim povrsinama unapred ugovorene razne mahunarke, soju, krompir ili trazene zitarice u cistoj bioloskoj proizvodnji. Uvoz semena i drugog repromaterijala potpuno je slobodan i ne podleze nikakvim dozvolama i carinama. Svaki takav proizvodjac hrane licno uvozi sto mu je potrebno, kao sto i licno izvozi svoje proizvode bez ikakvih ogranicenja, ako za to ima interesa. Oni proizvodjaci koji imaju sta da pokazu, kada izlazu na medjunarodnim sajmovima od drzave dobijaju svu potporu, od placenog transporta do mesta izlaganja, preko placenog izlozbenog prostora do boravku u hotelu. Oni vlasnici koji imaju deset hektara zemlje, vaze u Austriji za bogate, ili mogu postati bogati, ako to i zele. Tako je sa „seljacima“ u Austriji.
Prema podacima beckog Arbeitsamt-a objavljenim u listu „Arbeitsmarkt“ od 9.2.1981. stoji da je najveci broj radnika na radu iz tadasnje Jugoslavije bio registrovan 1974. brojkom od 198.257. U istom listu objavljeno je da je u Kraljevini Jugoslaviji izmedju dva svetska rata bilo na radu preko 240.000 Austrijanaca. Oni su bili zaposleni na poslovima kucepazitelja, kucnih pomocnica, negovateljica, zidara i drugih. Nas narod zvao ih je „Svabama“. Oni nisu imali nista zajednickog sa nemackom nacionalnom manjinom iz Vojvodine i Slavonije koji su tada bili drzavljani Kraljevine Jugoslavije.
Gradjanima Kraljevine Jugoslavije bilo je normalno da austrijski drzavljani rade kao „gosti radnici“ jer im je tadasnja Jugoslavija pruzala bolje zivotne uslove, nego tadasnja Austrija.
Juzni autoput koji povezuje Zapadni autoput, a preko njega Austriju i Bec sa Evropom, bio je najzad, posle nekoliko godina uporne gradnje zavrsen. Juzni autoput sa svojih cetiri i sest saobracajnih traka, povezuje sada prakticno preko Zapadnog autoputa celu severnu i zapadnu Austriju sa njenim jugom i preko bivse Jugoslavije sa Balkanom i Bliskim istokom. Prethodna autostrada, koja je postala usko grlo sa samo dve saobracajne trake, zamenjena je najmodernijim autoputem sa sadrzajima kao sto su: moderne benzijske pumpe, osvetljenje i uredjaji protiv magle, signalizacija, parkiralista i restorani pored puta. Sto sedamdeset i nesto kilometara do slovenacke granice postalo je prijatno za voznju. Autoput je svecano pusten u saobracaj. Vazni politicari kazali su sta su imali, a najvece pohvale i priznanja pobrali su tadasnji ministri za saobracaj i gradjevinarstvo. A posle samo nekoliko dana muk i neverica. Na nekih sedamdeset kilometra juzno od Beca, cela desna strana autoputa duzene stotinak metara je nestala. Odronila se i jednostavno propala u zemlju. Srecom zrtava nije bilo. Pocelo je sa prozivanjem krivaca. Prvi na udaru je bio izvodjac radova, zatim oni koji su vrsili ispitivanje terena, da bi na kraju kao najvazniji krivci bili prozvani ministri za saobracaj i gradjevinarstvo. Krivica im je pronadjena u pozurivanju gradnje. Da nije bilo zurbe, ne bi ni doslo do odrona. Tako je utvrdjeno. Oba ministra morali su, zbog zelje da autoput brze bude zavrsen, da podnesu ostavke.
Po austrijskom ustavu svaki gradjanin Austrije, kao i stranac koji je primio austrijsko drzavljanstvo, moze biti biran za predsednika republike. Stranac sa austrijskim drzavljanstvom moze da bude postavljen i za predsednika vlade, ministra ili na neko drugo vazno drzavno mesto. Da stranac postane izabrani gradonacelnik jednog grada, pa i manjeg mesta u Austriji, za to ne postoji mogucnost, ma koliko njegova vrednost bila ocigledna za dobrobit svih gradjana. Da bi neko postao izabrani gradonacelnik postoji pravilo da on mora biti rodjenjem i poreklom mestanin. Pored svih vrednovanja koje ce gradjani proceniti na lokalnom izborima, kandidat mora biti covek koji i na mesnom groblju ima sahranjenih clanova familije, najmanje dve generacije. Znaci, da i korenima potice iz tog grada. Na prvi pogled ovakav uslov oznacava diskriminaciju. Ali ako se spozna sustina, takvo pravilo dobija opravdanost. Austrijanci kazu da ce gradonacelnik koji potice iz mesta u kome je izabran, svoju funkciju doziveti i obavljati kao „domacin u svojoj kuci“. Gradonacelnik medju biracima poznaje mnoge iz najranijeg detinjstva, poznaje njihove familije, kao sto su se i njihovi preci medjusobno poznavali. Zajednicko poreklo, detinjstvo, medjusobne ljudske veze, po samoj prirodi stvari podsticace i stavljace moralnu odgovornost iznad najlicnijih interesa funkcije. Prema austrijskom Ustavu lokalna samouprava ima veliku autonomiju u odnosu na pokrajinsku i centralnu vlast. Gradonacelnik postavlja gradskog sefa policije i obrazuje svoju „Gradsku vladu“ u kojoj svako ima jasna zaduzenja i za ciji ispravan rad on snosi odgovornost. Gradsku vladu, kao i sefa policije, gradonacelnik moze po potrebi i nahodjenju da postavlja i da menja. Gradonacelnik odredjenog dana u nedelji licno prima i svoje sugradjane koji takav susret zahtevaju da bi mu izneli svoja vidjenja ili probleme. Mandat gradonacelnika traje pet godina posle kojih se zakazuju novi izbori. Broj mandata jednog gradonacelnika nije ogranicen. Postoje gradonacelnici u Austriji koji su svoju funkciju obavljali i vise od dvadeset godina. Biraci su zakljucili da im uprava takvog gradonacelnika sasvim odgovara. Zajedno sa gradonacelnikom gradjani biraju i nekoliko vidjenijih gradjana u „Gradski savet“ koji nema izvrsnu funkciju, ali je zato vrlo uticajan kod donosenja vaznih odluka. Gradski savet ima i uvid u finansijsko poslovanje gradske kase i pravo veta na finansijska ulaganja.
Na polovini vazdusnog odstojanja izmedju Salcburga i Insburga, u austrijskim Alpima sa nazivom Kicbilske alpi, nalazi se malo mesto Kicbil sa samo par hiljada stanovnika. Kicbil je od sesdesetih godina ovog veka steciste svetskog dzet seta, onih iz „Gornjih deset hiljada“, koji na njegovim lepim padinama i ski stazama nalaze zadovoljstvo u zimskim sportovima. Za mnoge je i od najvece vaznosti da ih u Kicbilu sretnu i da tamo budu vidjeni. U vreme ski sezone skoro je nemoguce naci u Kicbilu smestaj koji se mesecima pa i godinama ranije rezervise. U sezoni od decembra do marta tamo boravi pet i vise puta gostiju nego sto ima mestana, koji su uglavnom svi i zaposleni da se gosti sto bolje osecaju troseci svoj novac. Kicbil koji je sa italijanskom Kortinom Del Peco i svajcarskim Sent Morisom najpoznatiji zimski mondenski centar u Evropi, pa i sveta, ima i u toku drugih godisnjih doba veliki broj svojih obozavalaca zbog prekrasnih predela austrijskih Alpi i prilicno blage klime. Kicbil zivi od turizma cele godine i njemu je sve podredjeno. Lepe vile koje sluze za odmor bogatih Austrijanaca i drugih bogatih iz sveta, hoteli sa vise zvezdica, romanticne ulice sa mastovitim fasadama kuca i sa bezbroj malih, romanticnih prodavnica i restorana, pruzaju utisak o bogatstvu grada i njegovih stanovnika. Od taksi, ugostiteljstva i trgovine, Kicbil godisnje naplacuje ogromne sume. Kao bogat grad koji ima sta i da ponudi, bio je organizator i Zimskih olimpijskih igara. Za prosperitet Kicbila mnogo je zasluzan i njegov gradonacelnik Huber, za cija su dva mandata izgradjeni, pored postojecih, jos jedan moderni ski lift, dva hotela visoke klase, pokriveni olimpijski bazen, nove ski staze, potpuno je resen problem centralnog grejanja grada i dosta toga drugog. U vreme najvecih aktivnosti za prosperitet grada i najvecih priznanja gradjana, gradonacelnik Huber podnosi neopozivu ostavku. Jedan clan Gradskog saveta otkriva da je gradonacelnik bez odobrenja saveta utrosio osamdeset hiljada silinga gradskog novca na uredjenje svog kabineta, kupivsi zavese, tepih i nesto namestaja. Na zajednickoj sednici saveta i gradonacelnika doslo je do sukoba i ostrih reci. O sukobu je prvo pisao lokalni list, da bi bulevarski listovi od slucaja napravili aferu. Gradonacelnik podnosi ostavku, na zalost gradjana Kicbila, sa obrazlozenjem da je pogresio jer nije trazio odobrenje Gradskog saveta za utroseni novac. Gradjani Kicbila i danas, dvadeset godina posle ostavke gradonacelnika, zovu najveci ski lift „Huberovom zicarom“, koji je u medjuvremenu i zvanicno dobio taj naziv zbog uspomene na uspesnog gradonacelnika.
Jedno neuredjeno komsijsko dvoriste u Becu dovelo je do podele austrijske javnosti, do zustre polemike u parlamentu i do izglasavanja novih zakona. Gospodin Mares se uselio u svoju novo sagradjenu kucu u 23. beckoj opstini. Radost uzivanja u novom domu gospodinu Maresu je kvario pogled na komsijsko dvoriste koje je zaraslo u korov i koje je bilo poprilicno zatrpano raznim gradjevinskim sutom. Narusavanje njegovog estetskog dozivljaja okoline, posebno kada je sedeo na svojoj terasi, toliko je smetalo gospodinu Maresu da je vrlo brzo intervenisao kod svog prvog komsije. Ovaj ga je oterao tamo gde i Srbi teraju svoje bliznje kada su ljuti. Uvredjeni gospodin Mares angazuje advokata, a trazi pomoc i jednih beckih novina. U ovima izadje kraci tekst. Najveci austrijski dnevnik koristi podatak i od njega sa fotografijama pravi vest dana. Opet, kao i u „Slucaju zaobilaznice“, organizuju se na televiziji „okrugli stolovi“ za kojima su branioci privatnosti zastupali misljenje da u svom dvoristu moze svako da radi sta zeli, nasuprot onih koji su tvrdili da estetsko narusavanje okoline nije privatna stvar. Slucaj „Komsijsko dvoriste“ dospeva i pred parlament u kome se trazi donosenje preciznih zakona o takvim situacijama. Parlament zatrazi misljenje Vrhovnog suda, a kako je gospodin Mares vec podneo tuzbu Opstinskom sudu, predmet biva prebacen na Vrhovni sud Austrije. Ovaj donosi presudu u korist gospodina Maresa sa obrazlozenjem u kome se kaze ...“da nije samo buka ta koja moze da smeta susedima, vec i narusavanje vazecih estetskih normi...“ Parlament usvaja zakon u kome je precizno naznaceno, ne samo da dvorista moraju biti cista i uredjena, nego i visinu ograde, od kakve vrste materijala ograda sme biti, izgled dvorisnih kapija, kucnih fasada, terasa i balkona i tako dalje. Naravno, za onoga ko se ne bude pridrzavao „zakona o estetici“ predvidjene su drakonske novcane kazne.
Ako se nekome od citaoca ucini ovakav zakon mozda i nedemokratskim ili preteranim, neka samo pogleda kroz prozor ili baci pogled preko svoje ograde i dobice objasnjenje. Uostalom, da li je demokratskije ziveti u lepoj ili ruznoj okolini?
U Dr Kurt Valdhajmu vecina Austrijanaca je videla idealnog kandidata za predsednika republike u predstojecim predsednickim izborima. Dr Valdhajm je u dva mandata bio generalni sekretar Ujedinjenih nacija. On je licnost koja je sirom sveta poznata, koji ima i vrsne politicke veze. Ujedno je i moralna osoba sa odlicnim ljudskim kredibilitetom. Zato nije bilo iznenadjenje kada je Dr Valdhajm izabran za austrijskog predsednika republike. U drugoj godini predsednickog mandata, eksplodirala je senzacija: Predsednik Austrije, bivsi generalni sekretar Ujedinjenih nacija, Dr Kurt Valdhajm, direktni je nacisticki ucesnik u progonu Jevreja i masovnih deportacija u vreme fasisticke okupacije Bosne. Fotografije predsednika Valdhajma kao mladog nacistickog porucnika obisle su svet. Optuzbe za nedela stizu iz bivse Jugoslavije, ali i drugih izvora. Javili su se i zivi svedoci. Austrijanci su sokirani. Podeljeni su na one koji ne veruju u navode optuzbi i na one koji su ogorceni. Dr Valdhajm ne priznaje optuzbe o bilo kakvom njegovom ucescu u progonima civilnog stanovnista. Priznaje da je jedno vreme kao mobilisani pripadnik Vermahta u cinu porucnika bio u Bosni i da je ucestvovao u nekim ratnim operacijama protiv partizana. Za to ne oseca nikakvu krivicu. Jednostavno je morao da izvrsava naredjenja kao mladji oficir, kao sto su cinili i na desetine hiljada drugih oficira nemacke vojske. Ostalo su zlonamerna podmetanja i izmisljotine. Neki strani drzavnici, iskazujuci negodovanje zbog optuzbi u medijima, otkazuju svoje zakazane posete Austriji, a pojedine drzave koje imaju vec ugovorene posete predsednika Valdhajma pomeraju takav dogadjaj na neodredjeno vreme. Izmedju ostalih, takvu njegovu zvanicnu posetu otkazuju i Sjedinjene Americke Drzave. Austrijanci pocinju da se pitaju da li im je potreban takav predsednik jos tri godine, koliko je ostalo do isteka njegovog mandata. Mogucnost opoziva predsednika Valdhajma po austrijskom Ustavu samo za optuzbe nije jednostavan postupak. Dr Valdhajm ne zeli da ode, jer navodi „da bi njegova ostavka bila priznanje krivice“. Predsednik Valdhajm preduzima snaznu kampanju da dokaze svoju nevinost. Nastupa na televiziji, daje intervjue, drzi i javne govore. Jedne proletnje veceri, milioni Austrijanaca prateci televizijski direktni prenos javnog nastupa Dr Valdhajma u centru Beca, videli su kako predsedniku prilazi jedan stariji lepo obucen gospodin koji posle par izgovorenih reci udara predsedniku „vruci“ samar. Policija intervenise i udaljuje izgrednika. Dan nakon senzacionalnog dogadjaja, austrijska javnost je saznala da je „samardzija“ uzorni gradjanin Beca, koji je izjavio da je samar dao coveku „koji ga je prevario da glasa za njega“. Udelilac samara platio je 2.500 silinga mandatnu kaznu, koliko je po austrijskom zakonu predvidjeno za samar bilo kom austrijskom gradjaninu. Dr Valdhajm je ostao predsednik Austrije do isteka svog mandata. Optuzbe za njegova navodna nedela nisu imale cvrstu osnovu, pa su Austrijanci i svet poceli da veruju vise u predsednikovu nevinost nego u krivicu.
Pisac ovih redova u par navrata video je predsednika Valdhajma u vreme mandata i pre i posle buke oko njegove krivice, kako seta beckim ulicama bez pratnje i kako razgovara sa obicnim prolaznicima. Sretao ga je i u poznatom beckom restoranu kao gosta koji ne izaziva neku posebnu pozornost. Uzgred, privatni telefon Dr Kurt Valdhajma (kao i ostalih bivsih i aktuelnih austrijskih politicara) moze se naci u telefonskom imeniku grada Beca.
Austrija je bogato drustvo koje verovatno ne bi to ni bilo da u njemu ne postoji stroga kontrola preraspodele drzavnih sredstava. Najmanja zloupotreba kod takve preraspodele brzo se otkriva i tada nastaje politicka afera sa velikim publicitetom, koja se po pravilu za aktere zavrsava sa strogim sankcijama. Pisac se za vise od dvadeset godina boravka u Austriji seca samo jednog slucaja zloupotrebe drzavnog novca. Jedno od demokratskih pravila je da poreski obveznik mora da zna gde njegov novac odlazi. U Austriji je to instituciona svetinja. I to postuju svi, od nizeg drzavnog sluzbenika do rukovodecih politicara. Na primer, svaki funkcioner od lokalne vlasti, do drzavnog vrha, pre pocetka svog mandata prijavljuje svoju imovinu u nekretninama, vrednostima i gotovom novcu. Po prestanku funkcije svodi se bilans. Ni jedan veci investicioni poduhvat vlada ne moze da preduzme ako parlament neda svoj pristanak. Parlamentu se daju i redovni izvestaji o stanju drzavnog budzeta, a takvi izvestaji su i javni za gradjanstvo. Austrija je u toku 1998. imala stopu nezaposlenosti od oko 5 procenata. To je procenat nezaposlenosti koji ne izaziva socijalna talasanja i ne remeti delovanje trzisno - prirodnog zakona vrednosti. Pet procenta nezaposlenog stanovnistva od ukupnog broja za rad odraslog stanovnistva, smatra se idealnim procentom, jer takav procenat na odredjeni nacin jeste i prirodan. Logicno je ocekivati da ce se u svakom drustvu od sto za rad odraslih stanovnika naci njih petoro koji su trenutno bez posla ili oni koji se socijalno ne uklopaju, koji su radno nesposobni ili na neki drugi nacin neprilagodivi. Austrijska socijalna sluzba brine se za tih pet posto stanovnika dajuci im socijalnu novcanu pomoc i druge vrste pomoci. Zato u Austriji nema socijalno ugrozenih, ako se pod takvim smatraju oni koji su bez hrane, odela i krova nad glavom. Pored drzavne brige o ugrozenim sugradjanima, brinu se i razna gradjanska udruzenja, Crveni krst, Karitas i drugi. Gradjani bez posla, pored materijalne pomoci imaju i potpunu zdravstvenu zastitu, istu kao i oni iz radnog odnosa. O svim nezaposlenim brigu vodi drzavna institucija Arbeitsamt (Biro rada). Ova sluzba nema naredbodavnu funkciju ni pravo mesanja u poslovanje privrednih organizacija, osim kod izdavanja radnih dozvola za strance koje se mogu dobiti jedino preko nje. Ali zato, svako ko ostane bez zaposlenja iz bilo kojih razloga, prijavljuje se Arbeitsamt-u da bi imao prava na novcanu potporu za vreme dok ne dobije odgovarajuci posao. Vreme davanja pune novcane pomoci onima koji su ostali bez posla, iznosi godinu dana, a novcani iznos koji se dobija moze da iznosi i do 80% od poslednje zarade. Za vreme materijalne potpore, Biro rada je duzan da primaocu novcane potpore ponudi radno mesto prema kvalifikaciji. Ukoliko se ponuda za rad ne prihvati, po isteku godine dana gubi se pravo na nadoknadu. S obzirom da je na trzistu rada uvek dovoljno ponuda, malo je onih koji iskoriste citavu godinu dana da bi bili na „drzavnim jaslama“. Preko Arbeitsamt-a svoja novcana potrazivanja ostvaruju i majke na porodiljskom odsustvu i ucenici skola za profesionalna zanimanja. Svima njima placa se iz drzavnog fonda tacno svakog prvog u mesecu. Austrijski Biro rada, koji je strogo apoliticna organizacija, u sustini je socijalna ustanova koja ima uvid u kompletno austrijsko trziste rada i koja se uspesno raznim aktivnostima stara da to trziste rada funkcionise bez vecih potresa. Arbeitsamt organizuje i besplatna doskolovanja, profesionalna usavrsavanja i prekvalifikacije. U Austriji pored Arbeitsamt-a koja je drzavna institucija za dobrobit gradjana, postoje i ne drzavne, vrlo uticajne organizacije koje stite interese svojih clanova. To su Komore i Sindikati.
Svako ko je u radnom odnosu mora da placa doprinose za zdravstvenu zastitu. Medicinske usluge su za sve stanovnike Austrije potpuno besplatne. Izbor lekara, koji su uglavnom u privatnoj praksi, prepustena je pojedincu. Termini za posete lekaru zakazuju se telefonom. Veceg cekanja po cekaonicama nema. Lecenje, kao i sve vrste najkomlikovanijih operacija u bolnicama i specijalizovanim klinikama, potpuno je besplatno. Bolnice i klinike primer su uredjenosti, nege i ljubaznog personala. Oni koji sebi mogu da priuste dodatna privatna zdravstvena osiguranja, cije premije nisu visoke, imaju mogucnost izbora lekara specijaliste kao i mogucnost boravka na klinikama koje usluznoscu i uslovima vise podsecaju na luksuzne hotele nego na medicinske ustanove.
U Austriji ko je u radnom odnosu ima pravo i na novcane premije svake godine za godisnji odmor i za Bozic. Novcane premije za godisnji odmor (Urlaubsgeld) i za Bozic (Weinachtsgeld) iznose pojedinacno oko 70% vise nego neto mesecna zarada. Na primer, ako neko zaradjuje 20.000 silinga mesecno (prosecna plata u Austriji), pred njegov odmor primice jos oko 35.000 silinga premiju za odmor. Znaci, ukupno 55.000 silinga. Naravno, iduceg prvog u mesecu ceka ga i njegova plata od 20.000 silinga za mesec kada je bio na odmoru. Tako je isto i u decembru za Bozic. Vreme za godisnji odmor iznosi od cetiri do sest nedelja, prema duzini radnog staza. Godisnji odmori se koriste cetiri nedelje u celosti, uglavnom u julu ili avgustu i dve nedelje u zimskim mesecima (Skiurlaub). U vreme godisnjeg odmora ne racuna se neradno vreme za Bozic i Novu godinu koje se uvek spaja i traje oko dve nedelje. Svaki namestenik u Austriji posle deset i vise godina provedenih u jednoj organizaciji, kada odlazi u penziju dobija premiju za minuli rad (Abfertigungsgeld). Na primer, za dvadeset godina dobija se 24 neto zadnje mesecne zarade. Za jos vise vernih godina organizaciji, naravno, premija je jos veca. Takvu premiju za minuli rad dobijaju i namestenici koji su nekim slucajem dobili i otkaz. Nedeljno radno vreme u Austriji iznosi 36 casova.
Austrija ne pruza socijalne podobnosti samo svojim ljudskim ziteljima, vec i domacim zivotinjama koje zive u njoj. Na primer, problem pasa i micaka lutalica, kao i drugih napustenih zivotinja, ne resava se brutalnim ubijanjem, vec sirim akcijama njihovog zbrinjavanja. Drzava podrzava drustva za zastitu zivotinja, a ova pronalaze nacine da se nezbrinute zivotinje zbrinu. Domovi za smestaj zivotinja bez gospodara, sterilizacija, redovne televizijske emisije sa apelima za prihvatanje napustenih zivotinja, razvijena veterinarska sluzba sa klinikama, groblja za kucne ljubimce, samo su deo aktivnosti takvih drustava. Glavni cilj aktivnosti drustava za zastitu zivotinja je da se shvati da zivotinje svojim postojanjem, pored toga sto ulepsavaju i oplemenjuju zivot ljudi, imaju i sva ostala prava na neometani zivot. Slika u kojoj „sintari“ sa zicanim omcama po ulicama grada jure pse i macke, ili da na njih pucaju iz lovackih pusaka, sigurno bi izazvala kod gradjana Austrije masovne demonstracije u kojima bi se zahtevala smena i lokalne i vrhovne vlasti. Drustva za zastitu zivotinja uzivaju u Austriji i uvazenu pravnu snagu i autoritet. Ako drustvo protiv nekoga podigne optuzbu za zloupotrebu ili zlostavljanje zivotinja, taj ce po pravilu snositi teske zakonske kosekvence. Interesantno je napomenuti da se u Austriji kod gazenja na ulici ili putu neke zivotinje, vrsi policijski uvidjaj kao i kod svake druge saobracajne nesrece i da se, ako se ustanovi krivica za gazenje psa, macke ili drugih zivotinja placaju visoke novcane kazne i odstete. Postoji i hitna pomoc za zivotinje ciji je znak na interventnim vozilima plavi krst. U telefonskom imeniku njihov broj je trocifren, kao i kod drugih urgentnih brojeva telefona.
Prilikom svakog novog zaposlenja u Austriji, jedan zakonom regulisan dokumenat isto je tako vazan kao i dokaz o kvalifikaciji. Taj dokumenat izdaje poslodavac i zove se Zeugnis, odnosno Svedocanstvo. U njemu poslodavac iznosi svoje misljenje o radnim kvalitetima namestenika. Bez takvog dokumenta tesko je dobiti novo radno mesto. Zeugnis u profesionalnoj karijeri prati svakog, od cistacice do vrhunskih menadzera. Svaki poslodavac prema zakonu duzan je, saradniku koji napusta organizaciju, da izda Zeugnis. Poslodavac koji je zadovoljan bivsim sluzbenikom, moze u Zeugnis-u navesti, na primer, „da je saradnik bio vredan“, „da je ispunjavao poverene mu obaveze na zadovoljavajuci nacin“, „da je bio privrzen preduzecu“, pa da u njemu bude napisano i „da njegovim odlaskom organizacija trpi najveci moguci gubitak“ i tako dalje. Sto su radne karakteristike bolje, lakse se u konkurenciji dobija i bolje radno mesto. Ako se u Zeugnis-u ne navode jasni radni kvaliteti, vec je samo formalno i kratko napisan, jasna je naznaka novom poslodavcu da sa kandidatovim radom raniji poslodavac nije bio zadovoljan. Oni koji imaju ovakve Zeugnis-forme i uz to i kratko vreme prethodnih zaposlenja od samo nekoliko meseci, tesko ce dobiti bolja radna mesta, pogotovo u ostrijoj konkurenciji. Zbog dobrog Zeugnis-a vecina se namestenika u Austriji i trudi da ne menja cesto radno mesto i da kao saradnici ostave sto bolji utisak. U suprotnom, u uslovima slobodnog trzista rada gde uvek ima potrebe za radnom snagom, da ne postoji Zeugnis doslo bi do ucestalijeg menjanja zaposlenja i do povrsnih odnosa prema radnim obavezama. Austrijanac u radnom odnosu svestan je da je svedocanstvo o njegovim dobrim radnim kvalitetima zapravo njegova najvaznija profesionalna preporuka i da ce se novi poslodavac, ako vec mora da bira, uvek pre opredeliti za dobar Zeugnis, nego za dobre ocene u skolskom svedocanstvu. Za vecinu poslodavaca dobar Zeugnis je najvaznija potvrda i necije strucnosti. Kada se radi o Zeugnis-u, u Austriji postoji solidarnost medju poslodavcima, kao i prihvacena moralna obaveza koja ne dovodi u sumnju vrednost i istinitost napisanog u Zeugnis-u. Na primer, ako neki poslodavac mora da razresi radni odnos sa nekim svojim sluzbenikom, ovome ce radije dati vecu novcanu nadoknadu da napusti organizaciju, nego dobar Zeugnis ako ga ovaj nije zasluzio. Neistinita svedocanstva, a kada se u praksi kao takva i pokazu, dovode u pitanje i moralni i poslovni kredabilitet onoga koga je izdao.
U Austriji birokratije prakticno nema. Postoji vazeci zakon jos iz carske monarhije po kome ako drzavni sluzbenik napravi birokratski prekrsaj i sam sebe za to prijavi, platice tada novcanu kaznu. Ako se ne prijavi i bude otkriven, tada ce biti otpusten iz sluzbe. Kazu da je u Austriji tako suzbijena birokratija*).
Postovanjem demokratskog nacela „Da drzava postoji da bi sluzila i pojedincu i narodu“, u Austriji se ne oseca birokratija. Izvanredna organizacija drzavne administracije i potpuno pojednostavljenje administrativnih formi, iskljucuje cekanje pred salterskim sluzbama. Sva dokumenta, uverenja i resenja dobijaju se u najkracem roku, a to obavljaju ljubazni i prijateljski naklonjeni sluzbenici. Na primer, ako je potreban pasos, a imaju se dve fotografije i licna karta, uz simbolicnu taksu dobice se za petnaest minuta. Vecinu uverenja i dokumenta, kao na primer, krstenicu ili izvod o vencanju, njihovo dobijanje moze uslediti i preko poste, bez obzira na kom se kraju Austrije ili sveta trazilac nalazio.
Cela drzavna uprava, od broja ministarstva do oblasnih uprava, ustrojena je prema velicini Austrije i prema njenim stvarnim mogucnostima i potrebi. Svaka zloupotreba drzavnog polozaja imace trajne posledice za ucinioca.
Pisac se priseca vremena porodicnog druzenja sa austrijskim drzavnim sekretarom za privredu. Tada ni u jednom trenutku nije imao ni razloga niti je osecao potrebu da takvo poznanstvo koristi za neke olaksice ili poslovne privilegije. Privilegovanih pojedinaca od strane drzavne administracije u austrijskoj privredi nema. Ako bi i bilo privilegija i onaj koji ih cini i onaj koji ih dobija, mogu da ocekuju vrlo neugodne posledice. Takva usluga oznacila bi se korupcijom, a ova je vrlo omrznuta rec u Austriji.
Sudstvo u Austriji potpuno je apoliticno i njegovu ispravnost gradjani ne dovode u sumnju. Pred sudom su svi sa svojim pravima izjednaceni. Svojevremeno je ministar inostranih poslova Fletz zbog manjeg saobracajnog prekrsaja sudski kaznjen oduzimanjem vozacke dozvole na godinu dana. Kaznjavanje ministra nije za javnost bilo nikakvo iznenadjenje, sta vise mnogi su smatrali da je zbog prirode prekrsaja (brza voznja), kazna preostra. Svaki sudski predmet bez obzira na njegovu prirodu, od dana njegovog preuzimanja u sudsku nadleznost do donosenja presude, mora da se uglavnom zavrsi u roku od sest meseci. Ne postoje maratonski procesi. Sud ima i mogucnosti i mehanizme da rokove ispostuje. Kada se vreme od sest meseci prekoraci, sudija ima problema kod novog reizbora. Sudije, drzavni tuzioci i ostalo osoblje u svim sudskim i pravosudnim instancama imaju vrlo visoke plate.
Policija u Austriji je takodje potpuno apoliticna, izvrsno opremljena i organizovana. I dobro nagradjena. Razlika u mesecnim primanjima izmedju policajca pocetnika i najviseg cina, iznosi tri prema jedan. Policija ima potpunu nezavisnost u obavljanju svoje duznosti zastite gradjanskog prava i mira. Tako je uglavnom i kod svih zemalja sa demokratskim uredjenjem, inace ne bi jedan Adenauer, zasluzni nemacki kancelar, platio kaznu zbog pogresnog parkiranja ili sin predsednika poljske republike i dobitnika Nobelove nagrade, Leha Valense bio osudjen na zatvorsku kaznu 1993. zbog saobracajnog prekrsaja. Gradjani Austrije imaju poverenje u policiju i saradjuju sa njome. Za narod je ona „njegova policija“.
U Austriji postoje zakoni koje izglasava parlament na predlog vlade. Jedino su takvi zakoni vazeci. U austrijskom pravnom recniku ne postoji rec „uredba“ ili „privremena mera“. Zakoni su postojani i dugotrajni i njihova promena moze uslediti nakon jasnog vladinog predloga, obicno posle zustre parlamentarne debate. O pripremama za nuznu promenu pojedinih zakona, javnost se obavestava mesecima ranije. Kod nekih kao sto su poreski ili drugi zakoni vazni za privredu, javnost je upoznata o datumu njihove promene i godinama pre njihovog donosenja. U Austriji postoje mnogo starih zakona ciju valjanost je vreme potvrdilo. Ukoliko postoji potreba za donosenjem novih zakona, koriste se vec proverena tudja iskustva cija se primena u austrijskim uslovima pomno ispituje. U svakom slucaju, Austrijanci se ne trude da „pronalaze novu rupu na saksiji“. Ni jedan se zakon u Austriji ne moze doneti samo zato da bi koristio vladajucim intresima, politickom cilju, jednoj grupi, oligarhiji ili bilo kojim drugim sebicnim interesima. Za dobar zakon u Austriji se smatra onaj od cije primene ima koristi svaki pojedinac.
*) Birokratsko ponasanje oznacava osiono ponasanje drzavnih sluzbenika prema gradjanima koji imaju zahteve od drzavne administracije. Pod birokratijom se podrazumeva i sama drzavna administracija, sagledana u njenoj komplikovanoj proceduri. Penzioneri u Austriji spadaju u privilegovanu kategoriju stanovnika.
Odmah po nasem doseljenju u novi stan u 12. beckoj opstini 1980. godine upoznli smo prve komsije, stariji bracni par Mauer. Gospodin Peter je vec sedam godina penzionisani nastavnik osmogodisnje skole. Njegova supruga, gospodja Margit, penzionisana je medicinska sestra koja cetiri godine uziva svoju zasluzenu penziju. Upoznavajuci se u medjusobnim posetama, saznavali smo sve vise o prijateljski naklonjenim komsijama. Saznali smo od gospodina Petera i gospodje Margit kako zive i kako se osecaju kao penzioneri. Bracni par Mauer ima dva odrasla sina koji zive sa svojim porodicama u drugim krajevima Beca. Od oba sina imaju i dva unuka i jednu unuku koji su u gimnaziji. Ukusno namesten cetvorosoban stan u nasem komsiluku gde smo ih i upoznali, kupili su pre devetnaest godina. Kako kazu u sali „sada im sluzi kao zimska rezidencija“. Pre desetak godina sagradili su i vrlo lepu manju kucu sa prekrasnim vrtom u idilicnom manjem mestu u Donjoj Austriji. Moja supruga i ja bili smo pozvani da ih posetimo u njihovoj kuci. U svojoj kuci provode najveci broj meseci u godini kada nisu na putovanjima. U stanu u Becu provode uglavnom zimske mesece. Stan u Becu, kucu na selu, porodicni noviji auto, kao i pokucstvo, bracni par Mauer kupio je od svojih plata i penzija i uz pomoc kredita koje su sve i isplatili. Uz to su i odskolovali oba sina od kojih je jedan zavrsio i fakultet. Gospodin Peter i gospodja Margit ispricali su nam da su jedva cekali da odu u penziju, ne zato sto su bili zasiceni radnim obavezama, vec da bi mogli da uzivaju u putovanju i obilasku mesta o kojima su sanjali jos u mladosti. Da obidju egipatske piramide, Nijagarine vodopade, Afriku, Japan, Kinu i druge drzave i kontinente. Sada im se taj san ispunio i vec cetiri godine, od kada je i supruga u penziji, najmanje dva meseca u godini su na putovanjima koje organizuju razne turisticke agencije. Svoj san mogu da ostvaruju zahvaljujuci visokim penzijama i zivotnim osiguranjima koje su oboje uplacivali.
Od bracnog para Mauer u medjuvremenu smo dobili na desetine razglednica iz celog sveta.
Na pocetku ovog poglavlja napisano je da su Austrijski penzioneri privilegovana kategorija stanovnika. Sa sledecim tekstom dobice se i dokaz za takvu tvrdnju. Odnos austrijske drzave prema penzionerima zasniva se na usvojenoj postavci koju drzava cesto podvlaci, da su penzioneri ugradjivanjem svog minulog rada za austrijsku stvarnost zasluzili socijalne beneficije. Svojim planiranjem i zakonskim delovanjem drzava sve cini da penzionerski dani proticu u zasluzenom miru. Evo najvaznijih od drzavnih mera: Iznosi penzija izjednaceni su sa zaradama koje su vazece. Besplatna medicinska zastita koja ukljucuje odlazak na besprekorno bolnicko lecenje starih osoba kad god one to zazele (ne kada ih upute). Kucna briga o starima koji su sami. Staracki domovi u kojima se obeduje „a la kart“ i koji su vise pansioni sa bogatim sadrzajima nego samo krov nad glavom. Dobijanje stalne novcane potpore kao dodatak za primaoce socijalnih penzija koje nisu ostvarene iz radnog odnosa. Troskove sahrane snosi drzava.
Penzijski fondovi u Austriji su neprikosnoveni i funkcionisu kao finasijske institucije koje se preko drzavne banke, kao garanta, finansijski umnozavaju. Zahvaljujuci tome, kao i trzistu bez inflatornih promena, penzije su redovne i mogu da prate ekonomsku stvarnost. Pravo na penziju imaju svi muskarci u Austriji sa navrsenih 65 godina, a zene sa 60 godina. Kod odabira za penzijski prosek prepusteno je svakom pojedincu da sam od svih godina provedenih u radnom odnosu, odabere onih pet godina staza za koje smatra da ce mu pruziti najbolji prosek. Puna penzija je u visini takvog proseka.
Svaki zaposleni u Austriji, bez obzira kojoj socijalnoj grupi pripada, bukvalno finansijski moze da utice na svoje buduce penzionerske dane. Ekonomska austrijska stvarnost omogucuje, na primer, da jedan bracni par koji radi, moze uz pomoc dugorocnih od drzave subvencionisanih kredita, bez vecih problema da kupi pristojan stan ili sagradi odgovarajucu kucu. Tako je i sa pokucstvom, autom i drugim. U Austriji postoji mogucnost i raznih kapitalnih privatnih ulaganja za bezbedniju starost, kao sto je i uplacivanje nevelikih mesecnih rata za zivotno osiguranje. Po isteku ugovora sa osiguranjem od 15, 20 ili 25 godina, nakupi se puno veca suma nego da se stedelo u banci. Po zelji se moze ostvarena suma podici, ili koristiti kao renta do kraja zivota u visini ostvarene penzije. Tada prakticno osiguranik dobija i duplu penziju. Ovakvu mogucnost „duplih penzija“ koristi veliki broj Austrijanaca iz svih drustvenih slojeva.
Citaocu ce sigurno biti sada i jasnija prethodna prica o penzionerima, bracnom paru Mauer koji stvarno postoje. Oni su sve vreme svog aktivnog rada bili samo „obicni ljudi“. U Austriji oni su sada samo obicni penzioneri.
***
Imam poznanika penzionisanog redovnog profesora beogradskog Prirodno matematickog fakulteta koji zivi u jednom od tri stana u kuci u Zemunu koju je iskljucivo od svoje plate u Kraljevini Jugoslaviji podigao njegov otac, tadasnji profesor Univerziteta. Moj poznanik zivi u stanu kuce svog pokojnog oca kome su druga dva stana u kuci konfiskovana bez nadoknade 1945. Sinu profesoru konfiskovali su 1991. kod Beogradske banke deviznu ustedu koju je stedeo dvadeset godina. Sa svojom danasnjom penzijom univerzitetskog profesora moze da plati troskove koriscenja struje, telefona, komunalija, ostane mu i za nesto hrane. Da bi preziveo u svojoj sedamdeset i cetvrtoj, pomaze ga redovno cerka koja zivi u Francuskoj.
Imam i dobrog prijatelja zasluznog penzionisanog arheologa iz Pozarevca gospodina Pindica, bivseg predsednika Zajednice muzeja Srbije, koji zivi u garsonjeri od osamnaest kvadratnih metara bez struje. Nema dece. Napravio je dug grejanjem prosle zime koji ne moze od svoje penzije da plati. Struju mu je iskljucila Elektromorava. Problem ishrane je resio na kazanu socijalno ugrozenih. I njemu su konfiskovali skromnu deviznu stednju koju je stedeo da bi mogao tu i tamo da putuje kada ode u penziju. Moj prijatelj arheolog Pindic kaze da ga nije sramota za njegovo stanje. „Ako se drzava ne stidi zbog mog stanja, zasto bih se ja stideo zato sto sam celog zivota posteno radio“, kaze on.
Svako u Austriji, bio on domaci ili stranac, koji raspolaze potrebnom opremom i inventarom cija vrednost iznosi najmanje pola miliona silinga, a moze da dokaze i da je najmanje tri godine proveo na nekim poslovima u privredi, dobija dozvolu za otvaranje preduzeca sa ogranicenom odgovornoscu. Dozvola, ili bolje receno uverenje, zove se „Gewerbeschein“ i ima stalni karakter. Svojim izgledom podseca na luksuznu diplomu. Uverenje izdaje nadlezna sluzba opstine u najkracem roku po podnosenju zahteva, istog dana, ili za samo jedan dan. U uverenju nema nikakvih ogranicenja. Stoji da imalac ovakvog uverenja „moze da se bavi trgovinom (proizvodnjom) roba svake vrste“, osim narkoticima, oruzijem i farmaceutskim proizvodima, za koje su potrebne specijalne dozvole. Za poslove u ugostiteljstvu izdaje se druga dozvola. Ovako izdato uverenje vazi za teritoriju cele Austrije, a od kada je Austrija pristupila Evropskoj Uniji i za sve clanice Unije. Imalac ovakvog uverenja istice firminu tablu, obavestava Trgovacku komoru koja ce ga uneti u privredni registar i moze da pocne sa radom. Nema prethodnih inspekcija koje procenjuju uslove, nema dodatnih dozvola i slicnog. Ukupni troskovi od dobijanja dozvole do unosenja u registar, kroz takse, iznose oko sto pedeset silinga. Ako je neko odlucio da otvori svoje preduzece, prodavnicu, ili slicno, sto se ukupne administracije tice, moze se poceti sa radom stvarno „od danas na sutra“. Clanstvo u apoliticnoj Trgovackoj komori garantuje besplatnu pravnu zastitu i besplatne pravne savete u zastupanju firme u sporu sa drzavom i sluzbenicima. Trgovacka komora redovno obavestava o svim subvencijama i olaksicama koje drzava omogucuje, kao i pruzanje drugih besplatnih usluga. Clanarina je na godisnjem nivou, nije velika i priznaje se kao trosak organizacije. Kredite od poslovnih banaka nije tesko dobiti. Tu su i drzavne subvencije za neke proizvodnje, kao i oslobadjanje od poreza, osim poreza na promet, svih novih organizacija prve tri godine. Uvoz i izvoz potpuno su slobodni. Ako se uvozi iz zemalja koje su clanice, ili pridruzeni clanovi Evropske Unije, nikakvih dazbina nema. Ako se uvozi iz zemalja van Unije, carinske stope su vise simbolicne, nego visoke. Domaca proizvodnja „stiti se“ visokim konkurentskim kvalitetom proizvoda. Vlasnik firminog racuna moze u svako doba da novac podigne bez ikakvog ogranicenja, ili da ga transferise na drugi racun. Komunikacija sa poslovnom bankom odvija se preko kompjuterskog modema, tako se obavlja i uplacivanje na bilo koji racun u svetu. Ako se poseduje ulazna bancina sifra poslovnog partnera, moze se modemom vrsiti i naplata dogovorene sume. Ovo je uobicajeno medju partnerima koji duze saradjuju i koji imaju uzajamno poverenje. Jedna organizacija moze da ima racuna u onoliko poslovnih banaka koliko smatra da joj je potrebno. Sve radnje kod otvaranja svake vrste akreditiva banke to cine bez nadoknade. Za novac koji je na poslovnom racunu tece bancina kamata na godisnjem nivou. Za banku je jedna privredna organizacija najbolja moguca musterija i ona sve cini da takva musterija postane i ostane zadovoljna. Drzavu ne interesuje koliko organizacija ima novca na bancinim racunima koji su poverljivi i tajni. Za drzavu je vazan godisnji bilans poslovnog uspeha po kome se placa porez. Najveca suma poreza je pedeset posto od ostvarene sume profita. Dobro poslovanje olaksavaju razne zakonske olaksice i kreditna politika. Takodje ne postoje ni zahtevi drzavne administracije u vidu raznih dozvola, odobrenja, lista i tako dalje. Postoji mogucnost otpisivanja od poreza svih troskova koji pospesuju poslovanje, izmedju ostalih, na primer, kupovina svih vozila i auta na lizing (povoljan oblik kreditiranja), cije se rate u celosti otpisuju. Postoje i razne olaksice kod placanja poreza na promet i puno toga drugog. Porez se u Austriji placa samo na ono sto donosi dobit. Na nekretnine, kao sto su kuce i stanovi, bez obzira koliko ih neko poseduje, a ne ostvaruju zarade, porez se ne placa. Zemljiste na kome se nalazi nekretnina, nprikosnoveno je privatno vlasnistvo i na njega se takodje ne placa porez.
Jednom izdati „Gewerbeschein“ je „zauvek“ i ne postoje nikakve dodatne doregistracije, posebne dozvole za uvoz-izvoz, ili bilo sta slicno. Dozvolu za rad moze oduzeti samo sudska presuda, a to se desava vrlo retko. Takodje, zatvaranje preduzeca ili prodavnice ne moze izreci nikakva inspekcija, osim ako radom nisu ugrozeni ljudski zivoti. Inspekcije i finansijska policija dolaze kada imaju jasne indicije, prethodno se najavljujuci. Preduzece, kao pravno lice, uziva punu pravnu zastitu drzave i svu njenu potporu. Na primer, jedan vlasnik preduzeca ako je ostetio drzavu za velike sume neplacenog poreza, krivicno ce odgovarati, ali ce njegova organizacija nastaviti dalje nesmetano da posluje. Jos nesto. Vlasnik neke organizacije nema nikakve potrebe da se zbog nekih administrativnih resavanja u vezi poslova pojavi pred bilo kojom drzavnom ustanovom. Sve je ucinjeno da ne postoji nikakva forma koju „papirima“ treba zavrsavati. Vreme poreskog obaveznika je neprikosnoveno. Nema cekanja, „obijanja saltera“, „potrebnih veza i poznanstava“, „cinjenja usluga“, „vaznih licnosti koji mogu da pomognu...“ i drugog.
Sve napred izneto, zaista omogucuje vlasnicima preduzeca da u potpunosti svoje (i tudje) znanje, umece i sposobnost, posvete samo jednom, a to je, sto bolja uspesnost poslovanja.
Jedne godine moja organizacija imala je da plati veliki porez na ostvarenu dobit. Po predavanju bilansa, posetio me je predstavnik ministarstva za finansije. Posle njegovog kontaktiranja naseg poreskog savetnika, zeleo je i da sa mnom razgovara o poreskim olaksicama. - Gospodine Milovanovicu, za proslu fiskalnu godinu treba da platite toliko i toliko miliona silinga na ime poreza. Ovlascen sam od drzave Austrije da vam ponudim mogucnost otpisivanja pedeset posto od ove sume koju morate da platite. Naime, ovde imate listu investicija koje promovise republika Austrija. Ako u neku od ovih organizacija investirate polovinu sume od poreza koji treba da platite, ostala polovinu sume koju placate kao porez, bice vam priznata kao da ste u celosti podmirili dug prema drzavi. Ovakvim postupkom ne mozete nista da izgubite. Mozete samo da uvecate dobit. Ako bi investicija nekim slucajem bila i promasaj, ostace kao da ste i platili celu sumu poreza. Lista sa mogucnostima investiranja novca koji nije prakticno meni pripadao, a koji ostaje moj i jos ce doneti dobit, bila je podugacka. U prvom trenutku nisam shvatao ovako primamljivu ponudu austrijske vlade, ali mi je kasnije postala jasna. Zapitao sam se zasto drzava jednostavno ne uzme svoj novac i sama ne vrsi njegovu preraspodelu tamo gde smatra potrebnim. Onda sam razumeo da na takav nacin, sirenjem investicaonih interesa jedne organizacije, drzava pospesuje trzisno poslovanje i uvecanje obima poslova, a time i punu zaposlenost stanovnistva i na kraju, vecim obrtom poslova i zaposljavanjem stanovnika, drzava dobija jos vise novca od poreza za samu sebe. Takvom invisticionom politikom drzava prakticno ulaze u sopstvenu buducnost. Vremenom mi je postalo jasno da ovakvim investiranjem izreka za vlasnike uspesnih organizacija da „ne znaju sta imaju“, dobija objasnjenje. Ustvari, takva investiciona politika stimulise privrednike da stalno dalje ulazu, postajuci vremenom vlasnici i onog sto im je poznato i onog za sta neznaju da poseduju. Na primer, jedan moj dobar poznanik, uvazeni austrijski privrednik, ispricao mi je kod zajednicke posete jednom poznatom beckom restoranu da je cesto rucavao u istom restoranu, ne znajuci da restoran pripada finansijskoj grupaciji koju je njegova organizacija otpisom od poreza kupila par godina ranije. On je rucavao u restoranu ciji je vlasnik bio, a to nije znao! Zvuci kao vic, ali je istina.
Trziste u Austriji potpuno je slobodno. Dva trzisna prirodna zakona koja slobodno deluju, zakon ponude i potraznje i zakon vrednosti, podsticu visoke obrte. Veliki promet roba jedino je moguc ako ih kupci sto vise kupuju. Da bi kupci bili obavesteni i privuceni da kupuju, reklamiranje proizvoda je od najvece vaznosti. Da oglasavanje roba u austrijskim medijima ne bi bilo zloupotreba i obmana potrosaca i imalo oblik nelojalne konkurencije, postoji i precizni zakon o reklamiranju. Ako se taj zakon prekrsi, nastaju stroge i vrlo nezgodne sankcije za oglasivaca koji obmanjuje. Svaki potrosac u Austriji, kao i trgovacki konkurent, moze u pisanoj formi da izrazi sumnju u istinitost objavljene reklamne poruke nekog proizvoda. Sumnja se izkazuje na iznete navode o kvalitetu i svojstvima proizvoda. Takodje se sumnja moze izneti i o vrednostima reklamiranih usluga. Takve sumnje predaju se mocnoj organizaciji „Konsumentschutz“ (Zastita potrosaca) koja ima svoje filijale u svakom gradu Austrije. Organizaciju finansira drzava i ona nije ni pod cijim uticajem. Po dospecu iznete sumnje „Zastita potrosaca“ bez odlaganja preduzima poteze da ispita slucaj. Ako se uveri u istinitost izrecenih sumnji, reklamer dospeva pred sud. Pred sudom oglasavani proizvod mora da dokaze izneta svojstva, odnosno svoje reklamirane vrednosti za koje postoji sumnja. Ukoliko se to ne dogodi, presuda glasi da oglasivac, pored vrlo visoke novcane kazne, mora da objavi i sudsku presudu na istoj strani lista ili casopisa (i na televizij)i, gde je ranije bio objavljen i reklamni oglas, naravno o trosku oglasivaca sporne robe. U sudskoj presudi jasno i naglaseno se vidi da je proizvodjac obmanjivao potrosace. Takve presude kada su objavljene u novinama, ili na televiziji izazivaju pozornost citaoca. Od novcanih kazni ponekad nisu izuzete ni same novine (televizija) koje su oglasavale takve proizvode. Ako osudjeni ne bi tako postupio, presudu ce objaviti sam sud, a protiv osudjenog trgovca preduzece se rigorozne zakonske mere. Zbog takve zakonske zastite potrosaci veruju reklamnom tekstu u kome se vodi racuna o verodostojnosti svake navedene reci. U protivnom, objavljivanjem presude suda doci ce se na los glas koga je, iz potrosacke svesti, tesko otkloniti.
Pored zastite potrosaca od reklamnih obmana, u Austriji ima dosta institucija koje uspesno stite potrosace od pokusaja i svih drugih zloupotreba kod prodaje roba. Ne dozvoljava se psiholoska manipulacija potrosaca, brine se o kvalitetu roba, vodi se racuna o jasnim deklaracijama i uputstvima, poreklu proizvoda, razumljivom sastavu, cenama, pravu na povracaj robe koja ne ispunjava ocekivanja, garantnim rokovima, visini kamata kod potrosackih kredita i svega ostalog. Sve je to samo zato da bi potrosac bio sto sigurniji sta kupuje za svoj novac. Zapravo, drzava jasnim zakonom (i njihovim sprovodjenjem) vodi racuna da korektan odnos prema kupcima nije samo verbalnog karaktera, vec prvenstveno zakonska obaveza. Krsenje takvih zakona drzava strogo kaznjava bez obzira o kome se radi. U Austriji postoji i Ministarstvo za zastitu potrosaca.
U „Wiener Blatt“-u, beckim novinama koje prate kretanja u privredi i ekonomiji, od 27. aprila 1994. objavljen je u tri nastavka poduzi tekst pod naslovom „Austrijski prirodni potencijali“ u kome se od strane „Beckog instituta za privredu“ analiziraju austrijski prirodni resursi. U istom tekstu uporedjena su austrijska prirodna bogastva sa bogastvima drugih drzava Evrope slicne velicine. U poredjenju je naznacena i SR Jugoslavija. Prema navedenom clanku, Austrija je u potencijalu prirodnih bogastava izracunatim i iskazanim u globalu, radi razumljivijeg uporedjenja, skoro sedam puta siromasnija od Jugoslavije. Podatak u prvi mah izaziva nevericu i sumnju. Zato se automatski namece poredjenje standarda prosecnog Austrijanca sa prosecnim stanovnikom Jugoslavije. Zivotni standard, prema bruto nacionalnom dohotku po glavi stanovnika, jeste skoro cetrdeset puta veci u korist Austrijanca. U Austriji je on blizu 20.000 dolara po stanovniku, a u Jugoslaviji oko 500. Nesto nije u redu. Nelogicno je da neko od vas poseduje sedam puta manje, a da vi i ako imate sedam puta vise, cetrdeset puta gore zivite od njega. Vratimo se spomenutom clanku iz „Wiener Blatt“-a. U njemu stoji: - Jugoslavija je bogata obradivim poljoprivrednim povrsinama. Po broju obradivih hektara najbogatija je u Evropi u poredjenju sa zemljama slicne velicine. Ima neiscrpna rudna bogastava kao bakar, zlato, srebro, gvozdje, boksit, olovo, cink, nikl, magnezit, kobalt, hrom, pa i vrlo retke metale kao sto su: antimon, volfram i druge, moguce i uranijum. Jugoslavija je bogata i mineralima, granitom, mermerom, kaolinom, ugljem, sumama, vodama i pasnjacima. Jugoslavija spada medju najbogatije zemlje Evrope u proizvodnji elektricne energije. -
Ako bi svako drugi upucen, pored ovog sto je „Wiener Blatt“ naveo, nastavio sa nabrajanjem, bilo bi da u Jugoslaviji „nema sta nema“! Jugoslavija ima i povoljnu klimu, koja je umereno kontinentalna do mediteranske, za razliku od Austrije u kojoj se klima ispoljava od kontinentalne, preko ostre kontinentalne do alpske. Jugoslavija je bogata i vrednim ljudskim potencijalom. Stotine hiljade Jugoslovena rade sirom Evrope i sveta na zadovoljstvo njihovih poslodavaca. Medju njima ima na desetine hiljada vrsnih strucnjaka, mnogo njih ukljucenih i u najvaznije svetske naucne projekte. U dijaspori zivi i radi na hiljade Srba bogatih i uspesnih biznismena. A i sami stanovnici Jugoslavije, izdrzavajuci jedno od najgore mogucih vremena koje poznaje savremena civilizacija, dokazuju i sposobnost i vitalnost nacije. Austrija je bogatija jedino u sumama koje se kao bogastvo ne mogu crpeti, posto bi doslo do ogoljavanja i erozije zemljista i poremecaja eko sistema. U ostalim poredjenjima prirodnih bogastava ona je pravi siromasak naspram Jugoslavije. Obradivih povrsina ima malo, rudno bogastvo je zanemarujuce. Njena hidro struktura je takodje siromasnija u poredjenju sa Jugoslavijom. Elektricnu struju najvecim delom uvozi. Sta je Austriju onda ucinilo bogatom? Verovatno demokratsko uredjenje iskazano kroz pravilnu raspodelu onog sto se poseduje i kroz dobru unutrasnju organizaciju. Slobodno preduzetnistvo, na primer, ucinilo je Austriju jednom od vodecih zemalja u turizmu. Samo grad Bec godisnje ostvari sedam puta veci promet od posete turista, nego cela bivsa Jugoslavija zajedno sa Jadranom! Razvijeno bankarstvo (trgovina novcem), potpuno slobodan uvoz i izvoz, trgovina bez ogranicenja u kojoj se, izmedju ostalog, apeluje na potrosace da kupuju domace proizvode ne samo iz patriotizma i necijeg interesa, nego prvenstveno zato sto su oni vrhunskog kvaliteta. Samo trgovina i turizam donesu Austriji vise stotina milijardi silinga godisnje! Nesposobnost (ili nemogucnost) postavljenih rukovodilaca da upravljanju, losa raspodela, licni i egoisticni interesi, nemogucnost uvida u koriscenju prirodnih bogastava, verovatno su jedni od glavnih razloga naseg siromastva.
Znao sam da se moj poznanik Aca, geolog bez posla, privatno bavi juvelirskim radom. Pitao sam ga da li moze na supruginom prstenu sa koga je izgubljen zeleni turmalin, da ugradi neki drugi dragi kamen, ili mineral. Rekao mi je da ima i da moze da ugradi potpuno isti turmalin. Pokazao mi je u svojoj kuci nekoliko vecih, impresivnih komada turmalina u razlicitim bojama, kao i topaza, belog opala, tirkiza, smaragda i nekih drugih, meni nepoznatih minerala. Videci to vredno drago kamenje u pozamasnoj kolicini (naplatio mi je samo sto nemackih maraka za kamen sa besprekornom ugradnjom, a u Austriji bi kostalo preko sedam hiljadu silinga), upitah ga odakle mu toliko dragog kamenja. Tada mi je Aca ispricao vrlo interesantnu pricu u koju nemam razloga da ne verujem. Poznavao sam Acu i kao coveka koji uliva poverenje. - Nekoliko godina bio sam zaposlen u „Geoloskom zavodu Srbije“ kao strucnjak na terenu. Posao mi je bio da vrsim geoloska ispitivanja u potrazi za mineralima. Srbija je prebogata mineralima, posebno istocni deo u Homoljskim planinama. Ovaj turmalin, koga vidis, nasao sam u okolini Blagojevog kamena, a opal i drugo u blizini Majdanpeka, Zajecara i Negotina. Ta nalazista vrlo su bogata. Izvezbanom strucnjaku nije potrebno puno da otkrije bogatu zilu i dovoljan je bio samo udar cekica da ove komade dobijem. Pre dve godine, u maju 1991. u okolini Zajecara, sasvim slucajno, po onome „trazis jedno, nadjes drugo“, naidjem na dijamante. Po mojoj prvoj proceni na vrlo isplativu eksploataciju. Istog dana sam telefonom iz Zajecara obavestio institut, trazeci da mi se posalje hitno neka dodatna oprema. Sutradan, na lokaciju koju sam oznacio i na kojoj sam ocekivao opremu iz Beograda, dosao je jedan civil u pratnji dva uniformisana policajca. Civil se predstavio da je iz Drzavne bezbednosti zahtevajuci od mene da odmah napustim lokaciju. Dan nakon ovog, upitao sam direktora zbog cega sam udaljen pre zavrsetka ispitivanja sa mog nalazista dijamanata. Do sada tako nesto nisam doziveo. Odgovoreno mi je da je lokacija presla u nadleznost republike koja ce vrsiti dalja istrazivanja. Nalaz je od najveceg drzavnog znacaja. Nije mi bilo jasno takvo objasnjenje, zahtevao sam da vise saznam. Sutradan sam dobio pismeni otkaz kao visak radne snage iako sam bio jedini geolog vec nekoliko godina na terenu koji je uz to otkrio i mnogo vrednih nalazista. Verovatno smo zbog takvih „visih razloga“ mi i jedina zemlja u Evropi koja nema geolosku kartu. Vise od dve godine sam bez posla i zato se bavim juvelirskim popravkama da bih preziveo. Ocekujem odgovor iz Australije. Pre nekih mesec dana podneo sam vladi Australije molbu za posao geologa.-
Aca je u jesen iste 1993. kada sam i cuo ovu pricu, sa suprugom i dvoje dece otputovao o trosku australijske vlade za Kamberu. Tamo je potpisao petogodisnji ugovor za rad kao geolog na terenu za mesecnu platu od 11.000 australijskih dolara, plus specijalne velike premije za nalazista koja ce biti u eksploataciji. Cujem od njegovih rodjaka da je Aca zajedno sa jednim Englezom, po isteku ugovora sa vladom i sa njenom dozvolom, otvorio u Australiji vrlo profitabilan rudnik opala i da mu posao cveta.
***
U „Politici“ je 1984. objavljeno kratko obavestenje u kome je pisalo da je egipatska vlada na njen zahtev vratila Jugoslaviji sliku neprocenjive vrednosti „Borba petlova“ Paje Jovanovica. Sliku je poklonio Tito 1962. tadasnjem predsedniku Egipta Naseru. Za taj poklon jugoslovenski narod nije ni znao. Takodje nije znao da je ta slika bila zavestana nacionalnom blagu srpskog naroda. Drug Tito verovatno je smatrao da sve sto pripada narodu, pripada i njemu.
Mozda ce neki citalac kada procita ovu knjigu zakljuciti da ovo sto je napisano moze da se desava u Austriji, ali ne i kod nas. Jer mi smo drugaciji narod. Mozda ce biti i takvih koji ce primetiti da je Austrija nekad bila mocna monarhija koja ima tradiciju i da je u takvoj drzavi lako sprovesti demokratsko uredjenje.
Godine 1952. vrlo malo je falilo da Austrija potpadne pod sovjetske politicke interese. Staljin je mogao da bira izmedju istocnog dela Nemacke i Austrije. Odlucio se, posle duzeg dvoumljenja, za Istocnu Nemacku. Da se Staljin odlucio da Austriju uzme pod svoje komunisticko okrilje, Austrijanci bi morali, kao sto su i ostali drugi evropski narodi u komunizmu morali, da uloze (i da jos uvek ulazu) mnogo truda da izadju iz komunizma. Ako to ne bi ucinili, mozda bi se kao sada u Srbiji, danas i u Austriji pisale ovakve knjige o demokratiji.
Jedan nas uvazni opozicioni prvak kada sam se sa njime sreo, u razgovoru je rekao priblizno sledece: - Za stvarno demokratsko delovanje potrebna je samo pravno jaka drzava u kojoj izabrani i smenjivi (ne postavljeni) politicari rade svoj posao, a privrednici svoj. Samo to.- A narod? - pitao sam ja. - Nema ni jednog naroda na svetu koji ne zeli da mu bude bolje i koji nece u tom boljem i sam da ucestvuje,- odgovorio je profesor, opozicioni prvak.
Besprekorno ciste ulice, periferija grada koja se ne razlikuje u sredjenosti od centra, lepe fasade, reklame koje ulepsavaju, izlozi sa robom koja nije u domenu sna, nocu puno svetlosti... i ljudi koji nasmejani hodaju takvim gradom. Putevi bez rupa i okolina bez otpadaka. Potrosac koji se postuje i ceni i kome se za njegov novac prodajom ne cini usluga. To je slika Austrije, ali i Holandije, Belgije, Danske, pa i Grcke. Slika koja ostaje u secanju posle posete. Sve te zemlje po velicini, ili po broju stanovnika slicne su Jugoslaviji. Sa jednom velikom razlikom. Jugoslavija je sa prirodnim bogatstvima bogatija od svih njih. Da li je srpski narod spreman i sposoban da od svoje zemlje napravi slicno Austriji, Belgiji...? Sigurno jeste. Na stotine hiljade nasih ljudi vec decenijama ucestvuje u stvaranju lepe slike tih drzava. Ako nas covek moze tamo, moci ce i kod nas. Da nije tamo mogao, ne bi tamo ni bio zadrzan.
„Lepu sliku jedne drzave mogu da ostvare jedino demokratija i pravna drzava koja svoje zakone postuje i sprovodi“ (Dzordz Vasington u govoru pred americkim Senatom 1783.).
Jednog dana u Becu cekajuci u parkiranom autu suprugu da obavi kupovinu u obliznjoj prodavnici, primetio sam da je pepeljara puna opusaka. Istresao sam je u ulicni slivnik pored auta. Posle tri dana dobio sam ekspresnom postom poziv od sudije za prekrsaje. Bio sam iznenadjen kada sam saznao da sam pozvan zbog pepeljare ispraznjene u kanalizaciju Beca. - Gospodine Milovanovicu, jedan gradjanin koji nam je dao svoje podatke, video je kako ste ispraznili pepeljaru iz auta na ulicu toga dana u toliko casova. Zapisao je registarski broj vaseg auta i podneo je prijavu protiv vas. Imate dve mogucnosti. Prvu, da priznate krivicu i da platite mandatnu kaznu u visini od 800 silinga ili drugu, da to negirate. Tada cete ici na visu sudsku instancu kada ce morati da svedoci gradjanin koji vas je prijavio. Ako se dokaze da ste krivi, kazna ce biti visestruko veca, a uz nju platicete jos i sudske troskove. - Platio sam mandatnu kaznu i bio sam ljut na revnosnog Becliju. Zeleo bih da verujem da je njegova prijava ucinjena zbog zastite cistoce grada . U svakom slucaju, nije mi vise padalo na pamet da istresam pepeljaru na ulici.
Koji je bio razlog i motiv da nastane ova knjiga? Tesko je kada mora da se napusti svoja zemlja jer u njoj nisi imao sanse da ispunis svoje zelje i ostvaris svoje snove. Jos je teze posle toliko godina kada se vratis i nadjes sve vrednosti na puno nizem nivou, nego sto su bile kada si ih ostavio. Tada pocnes da razmisljas kako mozes da pomognes. To ti je duznost. To je jedini razlog i jedini motiv pisca.
Kod nas ima dosta kriticara zapadne demokratije. Za mene su oni ili kabinetski teoreticari, ili branioci nekih svojihh interesa. Zapadna demokratija (ispoljena u slobodnoj trzisnoj privredi) sigurno nije ideal humanizma. Ali ostaje jednostavna cinjenica koja ne moze da se ospori: Do sada ljudsko drustvo u svojoj istoriji i stvarnosti nije iskusilo neki bolji oblik drustvenog sistema.
Sigurna sam da je ova knjiga jedini i pravi prirucnik za shvatanje demokratije. Bez upustanja u teoriju pojma, ostavljajuci strucnjacima da se njome pozabave, pisac slika demokratiju primerima iz prakse. A oni su recitiji i opipljiviji od bilo kakve teorije koja najcesce zbunjuje laike. Drzava je narod zbog koga ona i postoji. Rodjenje se nagradjuje, rad se vrednuje, starost se postuje. Sve ima svoju cenu, a najveca vrednost je covek. Od njega se samo trazi da se vlada po zakonima. Svako odstgupanje od propisanih normi, kaznjava se. To je i prirodno i logicno. Bas kao u porodici. Tamo gde nema reda, nema ni zivota. A sta je to demokratija? To je sloboda zivljenja, porucuje pisac kada nas dovodi u porodiliste, provodi kroz skolu, uvodi u posao i omogucava lepu i mirnu "jesen zivota". Pisana jednostavnim stilom, ilustrovana obiljem primera iz zivota, knjiga je vodic za ulazak u demokratiju. Po autoru, zivljenje je moguce kada se slozeno pojednostavi, neobjasnjivo pojasni i naizgled nemoguce postane moguce. Napredak zemlje zavisi od toga koliko je njen narod zadovoljan, a on je samo onda zadovoljan kada ne mora da je napusta i da u stranom svetu trazi "ispunjenje svojih zelja i ostvarenje svojih snova". Prof. Miroslava Cica Tosic
Natrag na pocetak prezentacija firme "Milox" - naslovna strana
|
